„Лепо време” за фигуру

Уметник не бира своје дело, него покушава да препозна специфичност дара који је добио, да га што отвореније прихвати и пренесе даље, сматра Драгана Илић. И додаје да фигурација, којом се у већем делу свог уметничког битисања бавила, није била њен свестан избор већ датост, чије плодове предаје другима путем изложби скулптура као што је ова под називом „Лепо време” у галерији УЛУС-а.

Ова вајарка, рођена 1966, која је дипломирала на Факултету ликовне уметности 1991. године,од 1995.бави се педагогијом, прво као асистент,а потом као доцент на вајању и цртању на Вајарском одсеку ФЛУ у Београду. Када је раних деведесетих, како каже, откривала своју поетику, имала је великих проблема да прихвати да је фигурација једино што може да ради – то се никако није уклапало у њену представу о вајању (тада је минимализам био „ин”).

– Али, поставите неке аксиоме – искреност, нпр. или поштовање инстинкта, или како год то да зовете – поставите их на начин који је необјашњив, али очигледан – и онда резултат буде какав једино може, додаје наша саговорница, објашњавајући даље шта чини окосницу изложбе на којој се поред две фигуре дечака и девојчице у бојеној теракоти у природној величини и седам портрета налазе и цртежи, који прате процес рада на скулптурама. Одговарајући, успут, и на питање зашто су на поставци представљени баш тинејџери.

– Модели за ове скулптуре су моја деца и њихови пријатељи, сви у узрасту 17–19 година. Могла бих да наведем читаво мноштво универзалних порука из мог дела у настајању под називом „Кратке белешке о свемиру”, али сам одлучила да се овом приликом ограничим на поруку „Лепо време” која је и назив изложбе. Захваљујући тајанствености српског језика који изједначава енглеске речи „wеаther” и „time” и „nice” и „beautiful”, овај израз омогућава онолико нивоа читања колико је потребно да би се у одсуству идеје о непобитној истини могло, евентуално, осетити нешто тачно.

Материјали са којима ради додатно су допринели оживотворењу ликова које је представила публици.

– Непосредност је основни квалитет који тражим у материјалима и техникама скулптуре јер ми је јако тешко да два пута постигнем исти интензитет концентрације, што је неопходно ако радите са калупима и одливцима. Наиме, кад добијете одливак у другом материјалу, онда морате све испочетка или ствар остаје превише формална. Одливак је као љуштура шкољке – лепа је, али није жива (нема живота унутра). Оно што је у овим радовима ново, у смислу материјала, јесу извесни „ready-made” елементи који су у мом раду увек имали неко позадинско присуство,али су ретко излазили на површину, јер нису били довољно оправдани. Зато сам, између осталог,изложила један врло давни рад тог типа – да себи потврдим континуитет тог процеса који заправо не спада у свет одраслих, него у свет свакојаких дечјих „живих стварчица”, каже уметница.

Пре ове изложбе Драгана Илић представила се са још три поставке – „Свет људи”, „Scopophilia у 14 глава” и „Who painted my roses red”.

М. Димитријевић