Terorista saradnik pred sudom

Od našeg specijalnog izveštača

Gvantanamo bej, Kuba – Iako smo, kao gostujući novinari detaljnu bezbednosnu kontrolu prošli na ulasku u (pre skoro sto godina iznajmljeno) američko parče Kube, za pristup u sudnicu Vojne komisije koja je imala važno ročište morali smo da prođemo kroz još tri provere ove vrste.

To je podrazumevalo da isto toliko puta odložimo sve metalno što imamo pri sebi, izjavimo da ne nosimo ništa što može da snima glas ili sliku, i da imena sa naših propusnica budu zaokružena na tri uzastopna kontrolna punkta.

Vojni sud je na dnevnom redu imao predmet Nora Utmana Muhameda, državljanina Sudana, uhapšenog u jednom skrovištu Al Kaide u Pakistanu 2002, i odmah dopremljenog u ovde tada tek otvorenu pritvorsku jedinicu.

Sud, odnosno sedište Vojne komisije kako mu glasi zvaničan naziv, nevelika je zgrada koja spolja liči na hangar i opasana je visokom metalnom ogradom i kolutovima bodljikave žice. Unutra je moderna sudnica, sa monitorima na svakom od pet redova stolova sa oko 20 mesta za ekipe tužilaštva i odbrane.

Na zidu, iza uzdignutog stola za sudiju, postavljeni su grbovi svih pet rodova američkih oružanih snaga, a sa desne strane i njihove zastave. Znamenja koja pokazuju da se ovde deli vojna pravda.

Sudija, mornarički kapetan Moira Modzelevski, obučena je u crnu togu. Tužioci, sva četvorica, u vojnim su uniformama. Među braniocima su međutim dva civila, predstavnici Departmenta pravde. Civil je i prevodilac optuženog.

Nor Muhamed, kome će se i sudija i tužioci obraćati samo sa Nor, obučen je u tradicionalnu islamsku nošnju: bela košulja i čakšire, sa tamnoplavom jaknom. Na glavi mu je bela islamska kapa.

Onoliko koliko ga vidimo iz novinarske galerije, koja je od sudnice odvojena dvostrukim, akustički nepropusnim staklom, to je čovek između 40 i 50 godina. Na licu mu je retka bela brada. Može da bude i terorista, ali i piljar sa nekog bliskoistočnog bazara. Izgleda slabo – i kad je ulazio i izlazio iz sudnice, imao je uz sebe po jednog vojnika sa svake strane.

Svrha ročišta bila je da se provere okolnosti njegove upravo postignute nagodbe sa američkom državom, kojom je priznao krivicu za sve tačke optužnice osim jedne: da je učestvovao u zaveri da se ubijaju civili. Detalji nisu međutim obelodanjeni, to po pravilima Vojne komisije može da se uradi tek kad se izrekne presuda za ono što je Nor činio. A optužen je da je bio zamenik „emira”, komandanta, jednog logora za obuku terorista u Avganistanu, da je tamo bio glavni instruktor za rukovanje oružjem, da je nabavio jednu elektronsku napravu za drugi logor Ak Kaide (saznali smo kasnije da je reč o faks aparatu), da je dvojicu svojih učenika preporučio za dalju obuku u upotrebi otrova, da je komunicirao sa drugim terorističkim vođama (Osama bin Laden se ne pominje).

Sve to je Nor radio uglavnom tokom devedesetih godina prošlog veka, kada Amerika još nije bila u „ratu protiv terora”. Za sva ova dela, zaprećena kazna je doživotna robija.

Sudija ga prvo pita, preko sudski zakletog prevodioca, da li je dobro čuje?

„Da”, kratko odgovara Nor.

Da li je optužnicu dobio na svom, arapskom jeziku, i da li je zadovoljan prevodom?

„Da”. To „da” („nam” na arapskom), izgovoriće mnogo puta, a samo povremeno „ne”, odgovarajući na pitanja da li mu je neko pretio, obećavao nešto drugo mimo zvaničnog dokumenta o nagodbi i slično.

Sa „da” je odgovorio kad je upitan da li je razumeo posledice svog izjašnjavanja da je kriv, da li se zaista oseća krivim po američkim zakonima, da li odustaje od prava da tužilaštvo njegovu krivicu dokazuje saslušavanjem svedoka i materijalnim dokazima, odriče se mogućnosti da dovede svedoke u svoju odbranu, da li prihvata nadležnost američkog vojnog suda iako nije državljanin SAD... Na sve što je pitan u komplikovanoj pravnoj proceduri koja treba da nedvosmisleno utvrdi da je sve razumeo i da je sve izraz njegove, i samo njegove volje.

Sa „ne” je odgovorio na pitanja da li mu je neko pretio, da li ga je prisilio da potpiše sve stranice nagodbe (otiskom palca – nije objašnjeno da li ne ume ili ne može da se potpiše) i slično.

O njegovom raspoloženju svedočila je jedna polurečenica negde na polovini ove sudske seanse – „Da nastavimo...” – (koja nije zvanično prevedena, čuo ju je jedan arapski kolega), što je mogao da izgovori čovek pomiren sa sudbinom kome je stalo samo da se sve što pre završi.

Kazna, umanjena, definisana u pogodbi, biće mu izrečena na novim ročištima (nezvanično je, izvan sudske dvorane, bilo spekulacija da neće dobiti više od tri godine). Izricanju presude prisustvovaće i sedam uniformisanih porotnika.

Kapetan Džon Marfi, glavni tužilac, rekao nam je, posle suđenja, da je zadovoljan nagodbom, koju smatra priznanjem krivice.

„Samo optuženi može da se izjasni da li je kriv ili ne”, kaže ovaj mobilisani rezervista, koji je u civilu federalni tužilac, objašnjavajući nam i da je Nor imao veoma „kompetentne branioce koji su ga savetovali u njegovom najboljem interesu”, kao i da je ceo postupak bio „veoma pravičan”.

Nešto drugačiji pogled na ovo ima Lora Piter, koja je ovom ročištu prisustvovala kao posmatrač „Hjuman rajts voča”. Ona nam naže da je reč samo o „fasadi dobrovoljnosti” i pita da li je, posle osam godina zatočeništva, tako nešto uopšte moguće. Ona takođe smatra da su optuženi podvrgnuti izuzetno velikom pritisku da pristanu na nagodbu. Njegova kooperativnost je, veli, za državu veoma važna, jer sve što je rekao može da bude dokazni materijal protiv drugih pritvorenika.

Meri Če, profesorka prava na vašingtonskom Džordžtaun univerzitetu, ocenila je da Nor nije bio baš sasvim voljan „terorista saradnik”, jer je, da bi se nagodio, morao da prihvati i uslove pritvora i odrekne se svega, pa čak i da osporava to što mu se sudi za dela iz devedesetih, kada Amerika nije bila u ratu protiv Osame bin Ladena i njegove organizacije.

„Sistem očigledno nije fer, civilni sudovi, koji su dosad imali na stotine predmeta terorizma, bili bi mnogo legitimniji”, zaključuje profesorka Če.