Терориста сарадник пред судом

Од нашег специјалног извештача

Гвантанамо беј, Куба – Иако смо, као гостујући новинари детаљну безбедносну контролу прошли на уласку у (пре скоро сто година изнајмљено) америчко парче Кубе, за приступ у судницу Војне комисије која је имала важно рочиште морали смо да прођемо кроз још три провере ове врсте.

То је подразумевало да исто толико пута одложимо све метално што имамо при себи, изјавимо да не носимо ништа што може да снима глас или слику, и да имена са наших пропусница буду заокружена на три узастопна контролна пункта.

Војни суд је на дневном реду имао предмет Нора Утмана Мухамеда, држављанина Судана, ухапшеног у једном скровишту Ал Каиде у Пакистану 2002, и одмах допремљеног у овде тада тек отворену притворску јединицу.

Суд, односно седиште Војне комисије како му гласи званичан назив, невелика је зграда која споља личи на хангар и опасана је високом металном оградом и колутовима бодљикаве жице. Унутра је модерна судница, са мониторима на сваком од пет редова столова са око 20 места за екипе тужилаштва и одбране.

На зиду, иза уздигнутог стола за судију, постављени су грбови свих пет родова америчких оружаних снага, а са десне стране и њихове заставе. Знамења која показују да се овде дели војна правда.

Судија, морнарички капетан Моира Модзелевски, обучена је у црну тогу. Тужиоци, сва четворица, у војним су униформама. Међу браниоцима су међутим два цивила, представници Департмента правде. Цивил је и преводилац оптуженог.

Нор Мухамед, коме ће се и судија и тужиоци обраћати само са Нор, обучен је у традиционалну исламску ношњу: бела кошуља и чакшире, са тамноплавом јакном. На глави му је бела исламска капа.

Онолико колико га видимо из новинарске галерије, која је од суднице одвојена двоструким, акустички непропусним стаклом, то је човек између 40 и 50 година. На лицу му је ретка бела брада. Може да буде и терориста, али и пиљар са неког блискоисточног базара. Изгледа слабо – и кад је улазио и излазио из суднице, имао је уз себе по једног војника са сваке стране.

Сврха рочишта била је да се провере околности његове управо постигнуте нагодбе са америчком државом, којом је признао кривицу за све тачке оптужнице осим једне: да је учествовао у завери да се убијају цивили. Детаљи нису међутим обелодањени, то по правилима Војне комисије може да се уради тек кад се изрекне пресуда за оно што је Нор чинио. А оптужен је да је био заменик „емира”, команданта, једног логора за обуку терориста у Авганистану, да је тамо био главни инструктор за руковање оружјем, да је набавио једну електронску направу за други логор Ак Каиде (сазнали смо касније да је реч о факс апарату), да је двојицу својих ученика препоручио за даљу обуку у употреби отрова, да је комуницирао са другим терористичким вођама (Осама бин Ладен се не помиње).

Све то је Нор радио углавном током деведесетих година прошлог века, када Америка још није била у „рату против терора”. За сва ова дела, запрећена казна је доживотна робија.

Судија га прво пита, преко судски заклетог преводиоца, да ли је добро чује?

„Да”, кратко одговара Нор.

Да ли је оптужницу добио на свом, арапском језику, и да ли је задовољан преводом?

„Да”. То „да” („нам” на арапском), изговориће много пута, а само повремено „не”, одговарајући на питања да ли му је неко претио, обећавао нешто друго мимо званичног документа о нагодби и слично.

Са „да” је одговорио кад је упитан да ли је разумео последице свог изјашњавања да је крив, да ли се заиста осећа кривим по америчким законима, да ли одустаје од права да тужилаштво његову кривицу доказује саслушавањем сведока и материјалним доказима, одриче се могућности да доведе сведоке у своју одбрану, да ли прихвата надлежност америчког војног суда иако није држављанин САД... На све што је питан у компликованој правној процедури која треба да недвосмислено утврди да је све разумео и да је све израз његове, и само његове воље.

Са „не” је одговорио на питања да ли му је неко претио, да ли га је присилио да потпише све странице нагодбе (отиском палца – није објашњено да ли не уме или не може да се потпише) и слично.

О његовом расположењу сведочила је једна полуреченица негде на половини ове судске сеансе – „Да наставимо...” – (која није званично преведена, чуо ју је један арапски колега), што је могао да изговори човек помирен са судбином коме је стало само да се све што пре заврши.

Казна, умањена, дефинисана у погодби, биће му изречена на новим рочиштима (незванично је, изван судске дворане, било спекулација да неће добити више од три године). Изрицању пресуде присуствоваће и седам униформисаних поротника.

Капетан Џон Марфи, главни тужилац, рекао нам је, после суђења, да је задовољан нагодбом, коју сматра признањем кривице.

„Само оптужени може да се изјасни да ли је крив или не”, каже овај мобилисани резервиста, који је у цивилу федерални тужилац, објашњавајући нам и да је Нор имао веома „компетентне браниоце који су га саветовали у његовом најбољем интересу”, као и да је цео поступак био „веома правичан”.

Нешто другачији поглед на ово има Лора Питер, која је овом рочишту присуствовала као посматрач „Хјуман рајтс воча”. Она нам наже да је реч само о „фасади добровољности” и пита да ли је, после осам година заточеништва, тако нешто уопште могуће. Она такође сматра да су оптужени подвргнути изузетно великом притиску да пристану на нагодбу. Његова кооперативност је, вели, за државу веома важна, јер све што је рекао може да буде доказни материјал против других притвореника.

Мери Че, професорка права на вашингтонском Џорџтаун универзитету, оценила је да Нор није био баш сасвим вољан „терориста сарадник”, јер је, да би се нагодио, морао да прихвати и услове притвора и одрекне се свега, па чак и да оспорава то што му се суди за дела из деведесетих, када Америка није била у рату против Осаме бин Ладена и његове организације.

„Систем очигледно није фер, цивилни судови, који су досад имали на стотине предмета тероризма, били би много легитимнији”, закључује професорка Че.