Novac u šeširu, u očima tuga

KRAGUJEVAC – Teško je gledati Nakićevo lice, koje se na oktobarskoj jutarnjoj studeni krivi u bolnu grimasu. Dva meseca patnje ostavila su bolne rane na njegovoj duši, dva meseca prošnje urezala duboke bore duž čela i obraza.
U starom odrpanom šeširu, što na pločniku pred Skupštinom grada naopačke stoji, zapetljala se nevelika gužva novca. To je dole, a gore, iznad te slike, tužno sjaje vlažne Nakićeve oči. Danas je 63. dan njegovog poniženja i sramote.


"P.… se na takvu pomoć"

Aleksandar Saša Nakić, kragujevački taksista i biciklista, koji je proneo ime Kragujevca diljem Evrope, od 17. avgusta prosi pred Skupštinom grada. Od prvog dana o vratu mu stoji eksplicitna rekvizita. Poveliki karton na kome piše: "Pošto neću da kradem – primoran sam da prosim. Žao mi je što se nisam školovao za političara ili kriminalca, jer oni danas dobro žive". U potpisu – Ambasador mira, ing. Saša Nakić, Srbin iz Šumadije.

– Biciklom sam triput obišao Evropu, uzduž i popreko, a ko zna koliko puta Jugoslaviju. Strana i domaća štampa me zato promovisala u ambasadora mira. Pisali li mi braća Kenedi, Vili Brant, Ulof Palme, Mao Cedung, Naser... A, svud sam nosio grb Kragujevca i pričao o rodnom gradu. Sad me, međutim, niko ne šiša – veli Nakić.

Šta traži Nakić?

– Ne tražim ja ništa, osim da me negde zaposle, da radim i zaradim. Oni kažu da sam prestar, ali ako jedan političar može da ima osamdeset godina, zašto običan čovek, sa 72, ne bi mogao nečim da se bavi. Agronom sam po struci, pa bih mogao da radim nešto u "Zelenilu", dugo sam bio taksista, mogu i da vozim. Mogu nešto i u obezbeđenju. Bilo šta, jer ovo je ponižavajuće.

I šta kažu?

– Ništa. Niko neće da me primi. Ni gradonačelnik Verko. A, zajedno smo bili kad se ratovalo protiv Miloševića. Dvaput mi dao jednokratnu pomoć, ali meni to ne treba. Pišam se ja na takvu pomoć. Nek mi od tih para kupi sveću i venac, a resto nek ostavi za sebe. Njemu će to biti potrebnije nego meni.

Nekad ste, znači, bili prijatelji?

– Ma, znaš šta je, kad je prvi put bio gradonačelnik, napisao u knjizi utisaka, u mom kućnom muzeju, gde držim sve nagrade, pohvale, pehare koje sam dobio. Piše ovako: "Svi mi, a ja naročito, moramo osećati deo krivice, jer sve što je Saša uradio za ovaj grad mora biti na pravi način afirmisano. Gledajući sve što je Saša doneo sa svojih putovanja, vidim neobičnu volju i energiju koju je taj čovek imao i ima. Gledajući sve to, rekao sam sebi da mnogo toga prema Saši moramo ispraviti, što pre to bolje, zaslužio je on to višestruko, a praktično ništa nije dobio u ovom gradu".

Taksista u psećoj kućici

Rekao, pa porekao?

– Ma, pusti Verka. Imam ja i drugih problema. Sudim se sa bratom 24 godine oko kuće i nasledstva. Da je ovo ovde pravi sud, presuda bi bila donošena za jedan dan. Bolje bi to uradio neki gorštak sa planine, nego oni. Zbog toga živim u jednoj štenari, bez struje, vode i kupatila. Kao pas.

Bio si taksista, kako si ostao bez para?

– Eh, kako. Nekad ti je trebalo pet godina da postaneš taksista, a sad se to postaje za jedan dan. A, moja "lada" pravi krš. Nekad sam imao tri auta i solidno zarađivao, moglo je i da se uštedi, a sad, kad ih ima ovoliko, nema šanse. Kad sam počeo da prosim, u džepu sam imao 140 dinara.

Kako ti je bilo prvog dana?

– Prvi dan – tuga, drugi dan – tuga, treći i današnji – isto. Svaki dan osećam veliku sramotu i poniženje. A, bio sam opozicionar još od studentskih demonstracija šezdesetosme. Polomili mi tad rebra i sav sam bio krvav. O tome je, na 69. strani, pisao Milan L. Rajić, u svojoj knjizi "Srpski pakao u komunističkoj Jugoslaviji". Devedesetih sam se borio protiv Miloševića. Držao govore u Beogradu pred 250.000 ljudi, u Nišu, Valjevu, ovde "kod krsta". Sve to – nizašta. Zato kažem da danas samo političari i kriminalci dobro žive.

Pa, jel ti neko pomaže?

– Uglavnom sirotinja. Radnici "Zastave", kolege taksisti, a dođu ponekad i cigančići što prose. Pomogle mi i dve devojčice što se igraju na travnjaku ispred Skupštine, Ana i Maša. Direktor "Vodovoda", Ćetko, prvi mi je dao nešto više para, 500 dinara. Ljubiša Perutan, Foto Soni i atletičar Srejović mi dali po hiljadu. Donose mi ljudi sendviče i hamburgere, ali šta to vredi, kad ni penziju ne mogu da dobijem. Imam 18 godina staža, ali nešto se zapetljalo. Ako budu nastavili tako, moraću da perasavijem tabak i državu da tužim.

I, dokle ovako?

– Sve dok mi ne obezbede za život, a ako sud ne reši u moju korist, ja ću da napišem oproštajno pismo i da se spalim pred njihovom zgradom. Pun sam bola i gorčine. Stojim ovde, sa šeširom, i prosim...