Новац у шеширу, у очима туга

КРАГУЈЕВАЦ – Тешко је гледати Накићево лице, које се на октобарској јутарњој студени криви у болну гримасу. Два месеца патње оставила су болне ране на његовој души, два месеца прошње урезала дубоке боре дуж чела и образа.
У старом одрпаном шеширу, што на плочнику пред Скупштином града наопачке стоји, запетљала се невелика гужва новца. То је доле, а горе, изнад те слике, тужно сјаје влажне Накићеве очи. Данас је 63. дан његовог понижења и срамоте.


"П.… се на такву помоћ"

Александар Саша Накић, крагујевачки таксиста и бициклиста, који је пронео име Крагујевца диљем Европе, од 17. августа проси пред Скупштином града. Од првог дана о врату му стоји експлицитна реквизита. Повелики картон на коме пише: "Пошто нећу да крадем – приморан сам да просим. Жао ми је што се нисам школовао за политичара или криминалца, јер они данас добро живе". У потпису – Амбасадор мира, инг. Саша Накић, Србин из Шумадије.

– Бициклом сам трипут обишао Европу, уздуж и попреко, а ко зна колико пута Југославију. Страна и домаћа штампа ме зато промовисала у амбасадора мира. Писали ли ми браћа Кенеди, Вили Брант, Улоф Палме, Мао Цедунг, Насер... А, свуд сам носио грб Крагујевца и причао о родном граду. Сад ме, међутим, нико не шиша – вели Накић.

Шта тражи Накић?

– Не тражим ја ништа, осим да ме негде запосле, да радим и зарадим. Они кажу да сам престар, али ако један политичар може да има осамдесет година, зашто обичан човек, са 72, не би могао нечим да се бави. Агроном сам по струци, па бих могао да радим нешто у "Зеленилу", дуго сам био таксиста, могу и да возим. Могу нешто и у обезбеђењу. Било шта, јер ово је понижавајуће.

И шта кажу?

– Ништа. Нико неће да ме прими. Ни градоначелник Верко. А, заједно смо били кад се ратовало против Милошевића. Двапут ми дао једнократну помоћ, али мени то не треба. Пишам се ја на такву помоћ. Нек ми од тих пара купи свећу и венац, а ресто нек остави за себе. Њему ће то бити потребније него мени.

Некад сте, значи, били пријатељи?

– Ма, знаш шта је, кад је први пут био градоначелник, написао у књизи утисака, у мом кућном музеју, где држим све награде, похвале, пехаре које сам добио. Пише овако: "Сви ми, а ја нарочито, морамо осећати део кривице, јер све што је Саша урадио за овај град мора бити на прави начин афирмисано. Гледајући све што је Саша донео са својих путовања, видим необичну вољу и енергију коју је тај човек имао и има. Гледајући све то, рекао сам себи да много тога према Саши морамо исправити, што пре то боље, заслужио је он то вишеструко, а практично ништа није добио у овом граду".

Таксиста у псећој кућици

Рекао, па порекао?

– Ма, пусти Верка. Имам ја и других проблема. Судим се са братом 24 године око куће и наследства. Да је ово овде прави суд, пресуда би била доношена за један дан. Боље би то урадио неки горштак са планине, него они. Због тога живим у једној штенари, без струје, воде и купатила. Као пас.

Био си таксиста, како си остао без пара?

– Ех, како. Некад ти је требало пет година да постанеш таксиста, а сад се то постаје за један дан. А, моја "лада" прави крш. Некад сам имао три аута и солидно зарађивао, могло је и да се уштеди, а сад, кад их има оволико, нема шансе. Кад сам почео да просим, у џепу сам имао 140 динара.

Како ти је било првог дана?

– Први дан – туга, други дан – туга, трећи и данашњи – исто. Сваки дан осећам велику срамоту и понижење. А, био сам опозиционар још од студентских демонстрација шездесетосме. Поломили ми тад ребра и сав сам био крвав. О томе је, на 69. страни, писао Милан Л. Рајић, у својој књизи "Српски пакао у комунистичкој Југославији". Деведесетих сам се борио против Милошевића. Држао говоре у Београду пред 250.000 људи, у Нишу, Ваљеву, овде "код крста". Све то – низашта. Зато кажем да данас само политичари и криминалци добро живе.

Па, јел ти неко помаже?

– Углавном сиротиња. Радници "Заставе", колеге таксисти, а дођу понекад и циганчићи што просе. Помогле ми и две девојчице што се играју на травњаку испред Скупштине, Ана и Маша. Директор "Водовода", Ћетко, први ми је дао нешто више пара, 500 динара. Љубиша Перутан, Фото Сони и атлетичар Срејовић ми дали по хиљаду. Доносе ми људи сендвиче и хамбургере, али шта то вреди, кад ни пензију не могу да добијем. Имам 18 година стажа, али нешто се запетљало. Ако буду наставили тако, мораћу да перасавијем табак и државу да тужим.

И, докле овако?

– Све док ми не обезбеде за живот, а ако суд не реши у моју корист, ја ћу да напишем опроштајно писмо и да се спалим пред њиховом зградом. Пун сам бола и горчине. Стојим овде, са шеширом, и просим...