Bez straha na vrhu Anda

I najviši planinski vrh južne hemisfere Akonkagva (6.962 metra), na granici između Argentine i Čilea, pala je pod noge srpskih alpinista. Ekspediciju od 18 ljudi i ovog puta predvodio je naš najpoznatiji alpinista Dragan Jaćimović, koji je, kao prvi Srbin, osvojio Mont Everest 26. maja 2000. godine. Jedanaest godina kasnije, ponovo je bio na velikim iskušenjima, ali je uspeo pre nekoliko dana da na vrh Anda izvede Srđana Veljovića, Božu Ristića, Ranka Jašovića, Ivana Đokića, Jova Elčića, Bobanu Petrović, Branka Dikića, Semira Kadrovića, a pre sam kraj pridružili su im se još jedna Makedonka i tri Poljaka.

– Naš uspon zaista se može nazvati podvigom jer su uslovi bili izuzetno surovi. Satelitska vremenska prognoza koju smo dobili bila je pogrešna, što nam je stvorilo velike teškoće. Iz Srbije i okolnih zemalja pošlo je nas 21, a 18 ljudi je došlo u priliku da krene na završni uspon. Zbog nevremena koje nas je zahvatilo, došli smo u situaciju da se snalazimo na licu mesta. Najveći podvig je što smo se vratili svi živi i zdravi, što niko nije imao promrzline – priča Jaćimović za „Politiku”.

Pripreme za takvu ekspediciju traju bar šest meseci, u kondicionom delu, da bi čovek izdržao do kraja. Naravno, neophodno je i višegodišnje iskustvo pre toga. Jer, na Akonkagvi ovog puta su se sve teškoće množile puta dva, objašnjava iskusni planinar.

– Sve vreme smo imali nadmudrivanje s prirodom. Morate stalno iznova da procenjujete okolnosti i zamalo da, 200 metara pre vrha, donesem odluku da odustanemo. Vreme se menjalo svaka dva minuta. Naiđe oblak, pa krene mećava, pa stane, pa sve opet iz početka. A sve praćeno izuzetno jakim vetrom. Ali, pošto je na kraju uz mene ostalo još osam ljudi, koji su svi bili izuzetno fizički spremni i željni da idu do kraja, odlučio sam da ipak nastavimo – priseća se Jaćimović.

Pred sam vrh, okrenuo se ka svojim prijateljima i rekao: „Nema nikakvog snimanja, nikakve zastave. Samo stanemo, zagrlimo se, jedan snimak i idemo dole”! Tako je i bilo, jer se plašio da li će uspeti da se vrate na vreme u kamp.

Osim penjanja, šta još jedan alpinista mora da zna, pitamo našeg sagovornika.

– Kada dođemo u šator, odmah se podele poslovi. Jedan ide da donese sneg u vreći, a drugi topi taj sneg. Posle od te vode pravimo čaj, supu. Punimo obavezno i termose, jer bez tri-četiri litra popijene vode mi smo izgubljeni na planini. Dehidriramo i dobijemo brzo visinsku bolest. Prosečno, na Akonkagvi ovog puta ljudi su izgubili između osam i deset kilograma telesne težine – otkriva vođa srpske ekspedicije.

Samo penjanje na Akonkagvu počinje od baznog kampa, koji se nalazi na 4.300 metara nadmorske visine. Prvi visinski kamp je na 5.500, a drugi je na oko 6.000 metara, a vrh je na 6.962 metra. Pre toga, poslednji put su spavali u krevetu u hostelu u jednom gradiću, ski centru, koji je na 2.700 metara nadmorske visine. Napravili su i malu proslavu, svirali gitaru i pevali, ali su tu i završili sa opuštanjem. Ljudi se transformišu, uozbilje, druženje uz gitare nastavljaju kada se vrate dole.

– Na planini svi brinemo jedni o drugima. Svaki korak koji napraviš je velika pobeda. Desilo se čoveku da se na završnom usponu, na 100 metara od vrha, okliznuo i pao. Poleteo je dole, već sam ga video razbijenog o stene. Ali, uspeo je da se zaustavi na vreme. Zabranio sam mu da ide na vrh, jer sam smatrao da zbog tog šoka nije potpuno pribran i svestan šta se dešava. Zajedno s jednim drugarom smestili smo ga na sigurno mesto da nas tu sačeka dok se ne vratimo – kaže Jaćimović.

Iako je za poslednjih 15 godina obišao mnoge svetske vrhove, uspon na Akonkagvu, prema količini utrošene energije, naporu i iscrpljenosti, Jaćimović upoređuje samo sa Mont Everestom.

– Najvažnije je biti potpuno miran i opušten kada vodite ljude u takve ekspedicije. Učestvovao sam u spasavanju života mnogih ljudi. Ako neko ide da penje neku vertikalu i zubi mu cvokoću od straha, onda to nije to. Koja je poenta tvog penjanja ako se plašiš? Prava stvar je samo kad uživaš u tome – objašnjava srpski planinarski as.

Bojan Bilbija