Без страха на врху Анда

И највиши планински врх јужне хемисфере Аконкагва (6.962 метра), на граници између Аргентине и Чилеа, пала је под ноге српских алпиниста. Експедицију од 18 људи и овог пута предводио је наш најпознатији алпиниста Драган Јаћимовић, који је, као први Србин, освојио Монт Еверест 26. маја 2000. године. Једанаест година касније, поново је био на великим искушењима, али је успео пре неколико дана да на врх Анда изведе Срђана Вељовића, Божу Ристића, Ранка Јашовића, Ивана Ђокића, Јова Елчића, Бобану Петровић, Бранка Дикића, Семира Кадровића, а пре сам крај придружили су им се још једна Македонка и три Пољака.

– Наш успон заиста се може назвати подвигом јер су услови били изузетно сурови. Сателитска временска прогноза коју смо добили била је погрешна, што нам је створило велике тешкоће. Из Србије и околних земаља пошло је нас 21, а 18 људи је дошло у прилику да крене на завршни успон. Због невремена које нас је захватило, дошли смо у ситуацију да се сналазимо на лицу места. Највећи подвиг је што смо се вратили сви живи и здрави, што нико није имао промрзлине – прича Јаћимовић за „Политику”.

Припреме за такву експедицију трају бар шест месеци, у кондиционом делу, да би човек издржао до краја. Наравно, неопходно је и вишегодишње искуство пре тога. Јер, на Аконкагви овог пута су се све тешкоће множиле пута два, објашњава искусни планинар.

– Све време смо имали надмудривање с природом. Морате стално изнова да процењујете околности и замало да, 200 метара пре врха, донесем одлуку да одустанемо. Време се мењало свака два минута. Наиђе облак, па крене мећава, па стане, па све опет из почетка. А све праћено изузетно јаким ветром. Али, пошто је на крају уз мене остало још осам људи, који су сви били изузетно физички спремни и жељни да иду до краја, одлучио сам да ипак наставимо – присећа се Јаћимовић.

Пред сам врх, окренуо се ка својим пријатељима и рекао: „Нема никаквог снимања, никакве заставе. Само станемо, загрлимо се, један снимак и идемо доле”! Тако је и било, јер се плашио да ли ће успети да се врате на време у камп.

Осим пењања, шта још један алпиниста мора да зна, питамо нашег саговорника.

– Када дођемо у шатор, одмах се поделе послови. Један иде да донесе снег у врећи, а други топи тај снег. После од те воде правимо чај, супу. Пунимо обавезно и термосе, јер без три-четири литра попијене воде ми смо изгубљени на планини. Дехидрирамо и добијемо брзо висинску болест. Просечно, на Аконкагви овог пута људи су изгубили између осам и десет килограма телесне тежине – открива вођа српске експедиције.

Само пењање на Аконкагву почиње од базног кампа, који се налази на 4.300 метара надморске висине. Први висински камп је на 5.500, а други је на око 6.000 метара, а врх је на 6.962 метра. Пре тога, последњи пут су спавали у кревету у хостелу у једном градићу, ски центру, који је на 2.700 метара надморске висине. Направили су и малу прославу, свирали гитару и певали, али су ту и завршили са опуштањем. Људи се трансформишу, уозбиље, дружење уз гитаре настављају када се врате доле.

– На планини сви бринемо једни о другима. Сваки корак који направиш је велика победа. Десило се човеку да се на завршном успону, на 100 метара од врха, оклизнуо и пао. Полетео је доле, већ сам га видео разбијеног о стене. Али, успео је да се заустави на време. Забранио сам му да иде на врх, јер сам сматрао да због тог шока није потпуно прибран и свестан шта се дешава. Заједно с једним другаром сместили смо га на сигурно место да нас ту сачека док се не вратимо – каже Јаћимовић.

Иако је за последњих 15 година обишао многе светске врхове, успон на Аконкагву, према количини утрошене енергије, напору и исцрпљености, Јаћимовић упоређује само са Монт Еверестом.

– Најважније је бити потпуно миран и опуштен када водите људе у такве експедиције. Учествовао сам у спасавању живота многих људи. Ако неко иде да пење неку вертикалу и зуби му цвокоћу од страха, онда то није то. Која је поента твог пењања ако се плашиш? Права ствар је само кад уживаш у томе – објашњава српски планинарски ас.

Бојан Билбија