Svetlucave karike pamćenja

Sa ukupno petnaest zbirki poezije i šest knjiga eseja, Tanja Kragujević nesumnjivo spada u naše najplodnije pesnikinje, posebno one koje su od devedesetih do danas dostigle punu stvaralačku afirmaciju. Upravo je u tom periodu autorka objavila čak dvanaest zbirki različitih, pa i oprečnih poetičko-formalnih rešenja i senzibiliteta. Tako se najnovija Kragujevićkina knjiga pesama nesumnjivo oslanja na onu vrstu slikovne poezije koja je možda svoj vrhunac dostigla u mozaičkoj zbirci "Pismo na koži" (2002).
Stiče se utisak da pesnikinja i ovde nastavlja svoje osluškivanje značenja i sveukupnog smisla slike, i to osobito one koju je Salvador Dali odredio kao hipnagogičku. Ona se pesniku javljaju u budnom stanju, iako nesumnjivo pripadaju i fundusu snevanja, ali i proročkih objava. Te slike su izvanredno dinamične, zapravo nezaustavljive kako u unutrašnjim lagumima poetskog pamćenja, tako i kao pozitiv svakodnevice urbanog okruženja. Ako bismo uspeli makar na čas da zaustavimo i jednu od tih slika, spoznali bismo šta znači: "to nežno to strašno biće smisla" ("Lektire").

Na taj način glas lirske junakinje postaje ono zbirno sočivo kroz koje se prelama ne samo svet podsvesnog i oniričkog, tajanstvenog i mitskog govora, već i način ovladavanja iracionalnim, gotovo demonskim dejstvom tih slika. Kao i  pokušaj da se njihov poremećen, a ipak nekako slućen, negde upisan redosled i poredak organizuje, osvesti. U najvećem broju pesama, koje su ovom prilikom naslovljene, ali se takođe nižu bez uobličavanja u cikluse, Tanja Kragujević opipava puls vlastitog srca i njegovu stvarnu "poetsku" izdržljivost pred naletom neprekinutog sećanja na detinjstvo, koje se lajtmotivski ponavlja gotovo u svakoj pesmi iz zrelog doba. Tamo, gde kako kaže "spava misao./ Tužna zvučna viljuška./ Gde pismo pruža koren/ kao platan zanjihan/ baroknm otporom lirike" ("Trezor").

Ta provokacija imaginarnog doživljava se kao telesni odgovor rečima, način ukrštaja "slepe pustoši kože" i "nerazgovetne i meke/ delte tvog pola". To je pismo koje se piše od pamtiveka, palimpsest iskustvenog i žuđenog, čija krhkost, pak, neprestano upućuje upravo na njegovu starost. Čitavi svici davno šifrovanih priča, ali i onih aktuelnih, vezanih za poslanice sa snežnobelih ekrana, čiji odblesci stižu putem provajdera u tamnu gamu melodije i slika.

Raslojenost identiteta u vremenu, prostoru, u jeziku zaborava i jeziku sećanja pojavljuju se kao provizorni, ali prepoznatljivi okviri bilo za ispovednu "ja" autotematizaciju, bilo kroz vid efektne simboličke objektivizacije i izmeštenosti od upliva "ja" govora. Takve su pesme "Tara", "Noćni leptir", "Nepogoda", "Dva minuta ruže", "Zidovi", "Trezor", "Stanica Delfi", "Vikend aranžman", "E 75", "Bez dobrih vesti" i posebno završna, potresna pesma "Iglo". U njima je jezička moć slike koja čini osnovu statičkog ulančavanja obrisa jednog maglovitog, iracionalnog iskustva možda najpotpunija.

Sintaksičkim eliptiranjem, neodređenim objekatskim konstrukcijama, prividnim označavanjem prividno označenog, pounutrašnjenim samogovorom i njegovim retoričkim obrtajima, odjecima "lektire" i drugačijih tipova realnosti – pesnikinja postiže onu "zrelu težinu" jezika koji vaja njenu "ženu od pesme". Navedimo makar jedan primer: "Sa one strane sna/ gde nepogoda je/ ovaj zaspali um/ koji više se ne može/ probuditi u četiri stabla./ U četiri senke na drumu./ Oblak sišao u moje grudi./ Oluja u kojoj nikuda se/ od sebe ne mogu skloniti" ("Nepogoda").

U tim pesmama treba prvenstveno tražiti ne samo melanholnični eho herbarijuma sna, već i autorefleksiju postojanja, magijski odnos između poezije i istorije, duha i tela, čulnog i duševnog, odlaska i povratka, samoće i njenog poricanja, nade i beznađa. U njima se posebnim ritmičkim i slikovnim rezovima postiže dinamika telesnog poimanja pesništva.

S druge strane, odveć razlivena kompozicija obimne zbirke, povremeni nanosi jezički haotičnih, hotimično automatskih slika čija asocijativnost završava ili u nejasnosti, ili u očekivanom, ponovljivom izboru sklopova reči, zahtevaju neki novi "poetički zahvat" u jednoj od autorkinih sledećih zbirki. Osobito u pravcu pesama simboličke naracije, među kojima je Tanja Kragujević već napisala nekoliko antologijskih tekstova.

Bojana STOJANOVIĆ PANTOVIĆ

-----------------------------------------------------------

Noćni leptir

Slušala sam ženu
sa imenom Nao.
Pevala je dozivajući ritam
nevidljivog doboša.

Udarajući dlanom o grudi.

Razumela bih ženu
sa imenom Nao
i da je samo pevala.

Razumela bih je
i da je zaboravila reči
i melodiju pesme.

Ali ona je zatvorenih očiju
prstima osluškivala
slepu pustoš kože.

Prašinu bačenu
u praznik pesme
unutrašnjeg vetra.

Dodirujući ključnu kost.

Kao raspeće
pod kojim gori
noćni leptir.