Светлуцаве карике памћења

Са укупно петнаест збирки поезије и шест књига есеја, Тања Крагујевић несумњиво спада у наше најплодније песникиње, посебно оне које су од деведесетих до данас достигле пуну стваралачку афирмацију. Управо је у том периоду ауторка објавила чак дванаест збирки различитих, па и опречних поетичко-формалних решења и сензибилитета. Тако се најновија Крагујевићкина књига песама несумњиво ослања на ону врсту сликовне поезије која је можда свој врхунац достигла у мозаичкој збирци "Писмо на кожи" (2002).
Стиче се утисак да песникиња и овде наставља своје ослушкивање значења и свеукупног смисла слике, и то особито оне коју је Салвадор Дали одредио као хипнагогичку. Она се песнику јављају у будном стању, иако несумњиво припадају и фундусу сневања, али и пророчких објава. Те слике су изванредно динамичне, заправо незаустављиве како у унутрашњим лагумима поетског памћења, тако и као позитив свакодневице урбаног окружења. Ако бисмо успели макар на час да зауставимо и једну од тих слика, спознали бисмо шта значи: "то нежно то страшно биће смисла" ("Лектире").

На тај начин глас лирске јунакиње постаје оно збирно сочиво кроз које се прелама не само свет подсвесног и ониричког, тајанственог и митског говора, већ и начин овладавања ирационалним, готово демонским дејством тих слика. Као и  покушај да се њихов поремећен, а ипак некако слућен, негде уписан редослед и поредак организује, освести. У највећем броју песама, које су овом приликом насловљене, али се такође нижу без уобличавања у циклусе, Тања Крагујевић опипава пулс властитог срца и његову стварну "поетску" издржљивост пред налетом непрекинутог сећања на детињство, које се лајтмотивски понавља готово у свакој песми из зрелог доба. Тамо, где како каже "спава мисао./ Тужна звучна виљушка./ Где писмо пружа корен/ као платан зањихан/ барокнм отпором лирике" ("Трезор").

Та провокација имагинарног доживљава се као телесни одговор речима, начин укрштаја "слепе пустоши коже" и "неразговетне и меке/ делте твог пола". То је писмо које се пише од памтивека, палимпсест искуственог и жуђеног, чија крхкост, пак, непрестано упућује управо на његову старост. Читави свици давно шифрованих прича, али и оних актуелних, везаних за посланице са снежнобелих екрана, чији одблесци стижу путем провајдера у тамну гаму мелодије и слика.

Раслојеност идентитета у времену, простору, у језику заборава и језику сећања појављују се као провизорни, али препознатљиви оквири било за исповедну "ја" аутотематизацију, било кроз вид ефектне симболичке објективизације и измештености од уплива "ја" говора. Такве су песме "Тара", "Ноћни лептир", "Непогода", "Два минута руже", "Зидови", "Трезор", "Станица Делфи", "Викенд аранжман", "Е 75", "Без добрих вести" и посебно завршна, потресна песма "Игло". У њима је језичка моћ слике која чини основу статичког уланчавања обриса једног магловитог, ирационалног искуства можда најпотпунија.

Синтаксичким елиптирањем, неодређеним објекатским конструкцијама, привидним означавањем привидно означеног, поунутрашњеним самоговором и његовим реторичким обртајима, одјецима "лектире" и другачијих типова реалности – песникиња постиже ону "зрелу тежину" језика који ваја њену "жену од песме". Наведимо макар један пример: "Са оне стране сна/ где непогода је/ овај заспали ум/ који више се не може/ пробудити у четири стабла./ У четири сенке на друму./ Облак сишао у моје груди./ Олуја у којој никуда се/ од себе не могу склонити" ("Непогода").

У тим песмама треба првенствено тражити не само меланхолнични ехо хербаријума сна, већ и ауторефлексију постојања, магијски однос између поезије и историје, духа и тела, чулног и душевног, одласка и повратка, самоће и њеног порицања, наде и безнађа. У њима се посебним ритмичким и сликовним резовима постиже динамика телесног поимања песништва.

С друге стране, одвећ разливена композиција обимне збирке, повремени наноси језички хаотичних, хотимично аутоматских слика чија асоцијативност завршава или у нејасности, или у очекиваном, поновљивом избору склопова речи, захтевају неки нови "поетички захват" у једној од ауторкиних следећих збирки. Особито у правцу песама симболичке нарације, међу којима је Тања Крагујевић већ написала неколико антологијских текстова.

Бојана СТОЈАНОВИЋ ПАНТОВИЋ

-----------------------------------------------------------

Ноћни лептир

Слушала сам жену
са именом Нао.
Певала је дозивајући ритам
невидљивог добоша.

Ударајући дланом о груди.

Разумела бих жену
са именом Нао
и да је само певала.

Разумела бих је
и да је заборавила речи
и мелодију песме.

Али она је затворених очију
прстима ослушкивала
слепу пустош коже.

Прашину бачену
у празник песме
унутрашњег ветра.

Додирујући кључну кост.

Као распеће
под којим гори
ноћни лептир.