Kako s Rusima

"Promenili smo mišljenje", izjavio je predsednik Rusije Putin, saopštivši početkom oktobra da će gas iz Barencovog mora, umesto da se preobražava u tečni i izvozi u SAD – biti upućivan Nemačkoj. Upumpavaće se cevima dnom Baltika, pravo u srce Evrope. "To bi značilo", produžio je Putin, "da Nemačka nije samo potrošač, već bi se preobrazila u velikog distributera ruskog gasa. To bi preobrazilo energetsku pojavu Nemačke i ojačalo njenu ulogu u energetskoj stvari Evrope", citiran je šef Rusije.

Govorio je u Drezdenu, u kojem je svojevremeno službovao kao obaveštajac SSSR-a. Ovoga puta, u Drezdenu je počela njegova državna poseta, jedna od vrlo čestih, krunisana saznanjem obe strane da rusko-nemački odnosi "imaju budućnost".

Na kraju, hiljadu nemačkih firmi je ovog trenutka već aktivno u Rusiji.

S jednima protiv drugih

Ali zašto je Putin toliko pristao uz mogućnost da, pomoću "gasovoda nad glavama Poljaka" (ako je budući baltički gasovod više nego slikovito opisan u Varšavi), baš Nemačka postane taj faktor, s glavnom ulogom u snabdevanju Evrope energijom?

Iz razloga istovetnih onim zbog kojih Moskva iznenada otkazuje američkim kompanijama suvlasništvo u razradi i eksploataciji barencovog gasnog polja Štokman, i slanje tečnog gasa u Ameriku, kazali bi "zli jezici".

 U trenutku nesporazuma sa SAD (zbog prepreka Rusiji u pristupu STO), Kremlj odigrava Vašingtonu kartom svog "odličnog razumevanja sa Evropom". U trenutku nepronađenog razumevanja sa bivšim satelitima SSSR (što je upravo slučaj, ako je reč o enklavama Baltika i Poljskoj), Rusija igra na kartu "našeg stabilnog prijatelja, Nemačke".

Postoji, drugim rečima, utisak da Moskva prati situaciju, uočava svaku pukotinu u monolitnosti EU, i trudi se da unutar Unije obrazuje neformalni klub svojih "proverenijih" prijatelja, nego što su drugi. 

Zbližavanje kroz preplitanje

Ako bi bilo tačno, ovakvo stanje stvari moglo bi se pokazati ubitačnim za Uniju. Kremlj, dabome, demantuje "utisak", pripisujući ga "poljskim rusofobima" (savetnik predsednika Rusije Jastržembski) i predlažući da se istorija pusti istoričarima, a da se dve strane, Moskva i Brisel, odgovorno posvete daljoj saradnji.

Polovina ukupnih ruskih ekonomskih poslova obavlja se sa EU. Treći po veličini partner EU je Rusija. Čini se da i finsko i predstojeće nemačko predsedavanje Uniji odgovaraju duhu ruskog poziva.

Finska se za svog "dežurstva" posvetila pripremi pregovora EU–Rusija novembra, a u formi predigre tom događaju šef Rusije je pozvan da u petak, 20. oktobra, kao gost prisustvuje samitu lidera Evrope u Lahtiju (severno od Helsinkija). Unapred je zamišljeno da zajednička večera bude obogaćena "političkim menijem" neformalnog razgovora Putina i domaćina o proširenoj energetskoj saradnji i cenama energije.

Kada Nemačka preuzme predsedavanje, njega glavna radna tema će biti "zbližavanje kroz preplitanje" Evrope i Rusije. Deluje da Evropljani dišu kao jedan. Ali, uprkos tome što je utisak o opštoj saglasnosti o odnosima EU s Rusijom potvrđen i izjavom o nedavnom sastanku ministara Unije u Luksemburgu, prigovori iz pravca istočne Evrope ne prestaju.

Sastanak s Putinom u Finskoj je "preran", komentarisao je na primer predsednik varšavskog Instituta za međunarodne odnose Smolar. Članovi EU bi najpre trebalo da dođu do nekih elemenata zajedničke energetske politike, spoljne i odbrambene politike – pa da tek posle toga "govore s njima". Poljak misli na Ruse, razumljivo.

Poljaci i Nemci su dve strane koje će izgleda večito imati različit odgovor na pitanje "kako s Rusima". Kao da je baš tako odredila njihova sudbina.