Dobri momci digitalne pustoši

VAŠINGTON, oktobra – Da li smo i dalje dobri momci, pita oca dečak u smrskanom crnom vakuumu univerzuma. Otac, koji iz pepela i vazduha opustošene zemlje u potrazi za smislom izvlači čovekolike ceremonije, veruje u misiju očinstva jaču čak i od apokalipse. Kada je sve izbrisano, kad su svi izgubili sve, traži svetinju, kreiraj obrede kako bi dokučio bar neke ostatke značenja i smisla.

"Ovo je baš ono što dobri momci rade. Oni ne odustaju, oni stalno pokušavaju", odgovara otac u najnovijem romanu Kormaka Mekartija "Put" ("The Road"), apokaliptičkoj priči koja se po alegoriji približava Samjuelu Beketu ili savremenom portugalskom nobelovcu Žoseu Saramagu i njegovom "Slepilu". Mekormak (73) živi povučeno sa svojom porodicom na jednoj farmi u državi Novi Meksiko, i kloni se medija i publiciteta.  Svoj jedanaesti roman, izašao  prošlog meseca, Mekormak je napisao kao sve prethodne, na mehaničkoj pisaćoj mašini sa trideset dve dirke marke "oliveti". Američka kritika ga ubraja u jednog od najvećih savremenih pisaca, stilski i tematski srodnog klasičnom velikanu kao što je Vilijam Fokner, iako se čak ni u fizičkom načinu pisanja, kucanjem teksta, nije priklonio tako vladajućoj i tako svemoćnoj modernoj alatki kao što je nezamenljivi kompjuter.

Da Amerika danas traži izlazak iz svoje usamljenosti i povratak ključnim društvenim i individualnim vrednostima na čijim je temeljima izrasla kao demokratija, vidi se iz mnogih, savremenih literarnih ostvarenja. Lepa književnost srčano se bori za svoje mesto u poplavi popularne publicistike, pa se osmišljeno oslanja na dokument, vest, novinski članak ili gradske mape, urbanu muziku, sleng… Kao da bi htela da, u vreme ubrzanih kompjuterskih pretraga, umetnički preradi sve te informacije  i povrati suštinu i smisao čovečnosti ali da, pri tom, ne izgubi na aktuelnosti jer je to jedini jezik koji razume današnja čitalačka publika.

Podmlađeni veterani

Neumorna stara garda američkih velikana u svojim sedamdesetim godinama, Filip Rot, Džojs Kerol Outs, Džon Apdajk (da pomenemo samo neke od njih koji su od svojih ranih radova prevođeni i kod nas), ušli su bez ikakvog kompleksa u digitalni milenijum bez korica, kada je pojam knjige, kako mnogi tvrde, pretvoren u virtuelnu mašinu koja se čita pritiskom na dugme, a zatvara gašenjem ekrana. Ili se sluša za volanom, na dugim putevima do kuće i posla. Filip Rot je, na primer,  objavio već peti roman u novoj eri posle jedanaestog septembra, obeleženoj pokušajem da se politički, u ime ujedinjene borbe protiv terora, ograniče individualne slobode. I, mada je njegova knjiga "Svako" ili "Svaki čovek" ("Everyman") posvećena starosti za koju kaže da "nije bitka, već masakr" u kojoj telo izdaje sve ostale ciljeve da bi, na kraju, izdalo i sebe…, svako novo delo Filipa Rota  je literarno osveženje kakvo je karakteristično  za "rane radove".

Aktuelna do mere dnevnih novosti je Džojs Kerol Outs, čija je priča o studentu koga su drugovi na kampusu naglavce progurali niz oluk za bacanje smeća upravo objavljena u jednom od poslednjih brojeva "Njujorkera". Proletos je o ovom događaju brujala štampa a kampus, koji je čuven po bahatim pijanim studentima, našao je za shodno da protestuje što spisateljica nije napravila veću istorijsku distancu. Veteran Apdajk je romanom "Terorista" o mladom Njujorčaninu islamske vere koji razočaran kulturom debelih potrošača i obogotvorenog dolara kreće u rušenje tunela, osavremenio kritičku prozu o američkoj malograđanštini.

Gotovo da nema ozbiljnijeg časopisa u kome se nedeljno ne pojavljuju analitički eseji Džona Apdajka, o novim knjigama njegovih kolega ili o tek postavljenim izložbama  u Njujorku, Vašingtonu, Bostonu… Nikome u obećanoj zemlji koja neguje kult mladosti, ne pada ni na kraj pameti da se odrekne dragocenog suštinskog doprinosa literarnih velikana čija krštenica zalazi u prvu polovinu prošlog veka.

Trileri i dokumenti

Kritika je podeljena oko umetničke vrednosti američkih trilera koji postižu milionsku čitanost i u novom i u starom svetu. Francuzi posebno pomno iščitavaju autohtone američke žanrove o pobedi dobrih momaka nad zlim okruženjem, pa su požurili da prevedu, relativno nepoznatog, vašingtonskog mlađeg pisca Žorža Pelekanosa koji iz crnih krajeva u centru američke prestonice crpi svoju inspiraciju o kriminalu, prostituciji, drogi, ubistvima na opasnom asfaltu… Njegovi junaci u belim dugim majicama i džak pantalonama spuštenim do ispod kukova, uz slušalice sa konkretnim ovde prepoznatljivim rep pesmama, žive brzo i surovo, krećući se po mapi vašingtonskih ulica, poljana i ruševnih napuštenih kuća gde su dileri, makroi i kockari isparcelisali svoje interesne zone. Čitave grupe mlađih američkih crnaca i tek poneki belac (Žorž Pelekanos) posvetila se ovoj uličnoj kriminalističkoj književnosti koja se preko noći popela na liste bestselera.

Izdavači vole ovu vrstu noviteta jer njima se pridobija nova čitalačka publika regrutovana iz mračnih ćoškova ulica u koje ne zalazi ni policija. Čak je i kritičar "Vašington posta" u nedeljnom književnom dodatku, hvaleći napete trilere prožete socijalnim temama i nepravdama, priznao da je Pelekanos pokazao da i iz krimića može nastati umetnička književnost.

Ipak, dva najveća i najdugovečnija pisca bestselera, ikona horora Stiven King i moderni populistički Dostojevski Džon Grišam sa pripovetkama o zločinima i kaznama, i dalje su u centru pažnje svih svetskih vazdušnih luka gde se, pred ulazak u avion, njihove knjige najviše kupuju. Nije na današnjoj kritici da odmah odgovori koliko se njihove knjige kao aktuelna slika vremena straha i nasilja uklapaju u ono što se može nazvati umetnošću reči. Da li je umetnost, pa i ona koja je satkana od jezika, i dalje moguća u virtuelnom svetu elektronskih dirki gde se čovekovo prisustvo, fizički dodir ili reč, proglašava za bespotrebni luksuz?