Добри момци дигиталне пустоши

ВАШИНГТОН, октобра – Да ли смо и даље добри момци, пита оца дечак у смрсканом црном вакууму универзума. Отац, који из пепела и ваздуха опустошене земље у потрази за смислом извлачи човеколике церемоније, верује у мисију очинства јачу чак и од апокалипсе. Када је све избрисано, кад су сви изгубили све, тражи светињу, креирај обреде како би докучио бар неке остатке значења и смисла.

"Ово је баш оно што добри момци раде. Они не одустају, они стално покушавају", одговара отац у најновијем роману Кормака Мекартија "Пут" ("The Road"), апокалиптичкој причи која се по алегорији приближава Самјуелу Бекету или савременом португалском нобеловцу Жосеу Сарамагу и његовом "Слепилу". Мекормак (73) живи повучено са својом породицом на једној фарми у држави Нови Мексико, и клони се медија и публицитета.  Свој једанаести роман, изашао  прошлог месеца, Мекормак је написао као све претходне, на механичкој писаћој машини са тридесет две дирке марке "оливети". Америчка критика га убраја у једног од највећих савремених писаца, стилски и тематски сродног класичном великану као што је Вилијам Фокнер, иако се чак ни у физичком начину писања, куцањем текста, није приклонио тако владајућој и тако свемоћној модерној алатки као што је незаменљиви компјутер.

Да Америка данас тражи излазак из своје усамљености и повратак кључним друштвеним и индивидуалним вредностима на чијим је темељима израсла као демократија, види се из многих, савремених литерарних остварења. Лепа књижевност срчано се бори за своје место у поплави популарне публицистике, па се осмишљено ослања на документ, вест, новински чланак или градске мапе, урбану музику, сленг… Као да би хтела да, у време убрзаних компјутерских претрага, уметнички преради све те информације  и поврати суштину и смисао човечности али да, при том, не изгуби на актуелности јер је то једини језик који разуме данашња читалачка публика.

Подмлађени ветерани

Неуморна стара гарда америчких великана у својим седамдесетим годинама, Филип Рот, Џојс Керол Оутс, Џон Апдајк (да поменемо само неке од њих који су од својих раних радова превођени и код нас), ушли су без икаквог комплекса у дигитални миленијум без корица, када је појам књиге, како многи тврде, претворен у виртуелну машину која се чита притиском на дугме, а затвара гашењем екрана. Или се слуша за воланом, на дугим путевима до куће и посла. Филип Рот је, на пример,  објавио већ пети роман у новој ери после једанаестог септембра, обележеној покушајем да се политички, у име уједињене борбе против терора, ограниче индивидуалне слободе. И, мада је његова књига "Свако" или "Сваки човек" ("Everyman") посвећена старости за коју каже да "није битка, већ масакр" у којој тело издаје све остале циљеве да би, на крају, издало и себе…, свако ново дело Филипа Рота  је литерарно освежење какво је карактеристично  за "ране радове".

Актуелна до мере дневних новости је Џојс Керол Оутс, чија је прича о студенту кога су другови на кампусу наглавце прогурали низ олук за бацање смећа управо објављена у једном од последњих бројева "Њујоркера". Пролетос је о овом догађају брујала штампа а кампус, који је чувен по бахатим пијаним студентима, нашао је за сходно да протестује што списатељица није направила већу историјску дистанцу. Ветеран Апдајк је романом "Терориста" о младом Њујорчанину исламске вере који разочаран културом дебелих потрошача и обоготвореног долара креће у рушење тунела, осавременио критичку прозу о америчкој малограђанштини.

Готово да нема озбиљнијег часописа у коме се недељно не појављују аналитички есеји Џона Апдајка, о новим књигама његових колега или о тек постављеним изложбама  у Њујорку, Вашингтону, Бостону… Никоме у обећаној земљи која негује култ младости, не пада ни на крај памети да се одрекне драгоценог суштинског доприноса литерарних великана чија крштеница залази у прву половину прошлог века.

Трилери и документи

Критика је подељена око уметничке вредности америчких трилера који постижу милионску читаност и у новом и у старом свету. Французи посебно помно ишчитавају аутохтоне америчке жанрове о победи добрих момака над злим окружењем, па су пожурили да преведу, релативно непознатог, вашингтонског млађег писца Жоржа Пелеканоса који из црних крајева у центру америчке престонице црпи своју инспирацију о криминалу, проституцији, дроги, убиствима на опасном асфалту… Његови јунаци у белим дугим мајицама и џак панталонама спуштеним до испод кукова, уз слушалице са конкретним овде препознатљивим реп песмама, живе брзо и сурово, крећући се по мапи вашингтонских улица, пољана и рушевних напуштених кућа где су дилери, макрои и коцкари испарцелисали своје интересне зоне. Читаве групе млађих америчких црнаца и тек понеки белац (Жорж Пелеканос) посветила се овој уличној криминалистичкој књижевности која се преко ноћи попела на листе бестселера.

Издавачи воле ову врсту новитета јер њима се придобија нова читалачка публика регрутована из мрачних ћошкова улица у које не залази ни полиција. Чак је и критичар "Вашингтон поста" у недељном књижевном додатку, хвалећи напете трилере прожете социјалним темама и неправдама, признао да је Пелеканос показао да и из кримића може настати уметничка књижевност.

Ипак, два највећа и најдуговечнија писца бестселера, икона хорора Стивен Кинг и модерни популистички Достојевски Џон Гришам са приповеткама о злочинима и казнама, и даље су у центру пажње свих светских ваздушних лука где се, пред улазак у авион, њихове књиге највише купују. Није на данашњој критици да одмах одговори колико се њихове књиге као актуелна слика времена страха и насиља уклапају у оно што се може назвати уметношћу речи. Да ли је уметност, па и она која је саткана од језика, и даље могућа у виртуелном свету електронских дирки где се човеково присуство, физички додир или реч, проглашава за беспотребни луксуз?