Diletantska krađa identiteta

Iz članka „Jesenjin se ne može ponovo izmisliti”, objavljenog u „Politici”, jasno je da su dva od četiri potpisnika knjige Jesenjinove poezije, sastavljene isključivo od ukradenih srpskih prevoda, u potpunosti i sami potvrdili svoju stručnu nekompetentnost i nesolidnost u radu: jedan se potpisao kao izdavač, a sada tvrdi da je samo izvršilac štamparskih usluga, a drugi, potpisan kao urednik i autor predgovora, nije se bavio svojim poslom i, navodno, samo je prihvatio nesuvislo objašnjenje tobožnjeg prevodioca da su mu prevodi „slični” sa postojećim ranijim srpskim prevodima zbog toga što se „Jesenjin ne može ponovo izmisliti”. Iz urednikove izjave „Politici” saznali smo, takođe, stanovište i trećeg autora knjige, potpisanog kao prevodilac. Naime, gđa Zobnin, ako sam dobro razumeo, smatra da, pošto „ona ne može iznova da izmišlja Jesenjinovu poeziju”, ima prava da prepiše i objavi pod svojim imenom ranije štampane prevode drugih srpskih prevodilaca (a, uz to, ona se u međuvremenu vratila u Rusiju, pa je sada za razgovor nedostupna – i kao navodni prevodilac i kao, izgleda, suvlasnica neprijavljene izdavačke kuće „Feniks”)...

Međutim, i u Rusiji i kod nas, kao i u ostalom svetu, odavno je poznato da je prevođenje književnih dela, a posebno poezije, književni stvaralački, dakle i zakonom priznat autorski rad. Prenoseći umetničko delo sa jednog na drugi jezik, iz jedne u drugu kulturu, uklješten između obavezujućih parametara bitnih za ostvarenje adekvatnog originalu umetničkog utiska – prevodilac, po pravilu, tekst originala mora, na različite načine, u pojedinostima da transformiše (zadržavajući smisao i umetničku strukturu originala). Zbog toga je prevodilačke krađe u ovoj oblasti gotovo nemoguće sakriti.

Plagijator, njegov urednik i izdavači to, izgleda, nisu znali, pa su, bez ikakvog ustezanja, tekstove tuđih prevoda prepisali kompletno, prepisivali ih sa izmenama Jesenjinovog teksta koje su, radi ritma, rime i iz drugih stručnih razloga vršili pokradeni prevodioci. Ima primera da su oni koji ne žele i „ne mogu ponovo da izmišljaju Jesenjina”, u svom neznanju (ili obesnosti), prepisivali bez izmene i strofe u kojima je srpski prevodilac promenio čak i Jesenjinov redosled stihova…

Sve ove porazne činjenice, uz one koje sam prethodno naveo u svom intervjuu vašem listu, ukazuju da se naše društvo danas mora ozbiljno boriti protiv štetočinstva, piraterije i diletantizma – i u novom, privatizovanom srpskom izdavaštvu. Zaštita intelektualne svojine, dakle, osim u pronalazaštvu, muzici, slikarstvu aktuelna je, eto, i u prevodnoj književnosti.

   Miodrag Sibinović