Ja sam pravi tatin sin

Nedavno u Berlinu, na evropskoj premijeri filma „Čovek zvani hrabrost” braće Koen, s kojim je otvoren ovogodišnji Berlinale, 61-godišnja filmska zvezda – glumac, slikar, fotograf, rokenrol kompozitor i pevač – Džef Leon Bridžis (1949, Los Anđeles), zablistao je u punom sjaju. U ulozi američkog maršala – jednookog, podebljeg Rustera Kogburna, što će večeras videti i publika beogradskog Festa (distributer „Taramaunt”).

Glumac velikog formata, uvek nasmejan, zabavan i čio, sin je glumaca Lojda Bridžisa i Doroti Simpson i brat glumca Boa Bridžisa. Odrastao je u Holivudu 50-ih i 60-ih, a svoju prvu ulogu na filmu imao je još 1950. godine kao šestomesečna beba. Imao je svega 21 godinu kada je igrao u „Poslednjoj bioskopskoj predstavi” Pitera Bogdanoviča, nešto kasnije bio je mladi bokser Erni u „Fat City” Džona Hjustona, pa glumac u filmovima Boba Rafelsona, Majkla Ćimina, Frenka Perija (na snimanju filma sa Perijem upoznao je i oženio Suzan Geston, sa kojom ima tri ćerke), Kopole, Bentona, Karpentera, Bela, Hopkinsa, Koenovih...

Sa ovim filmskim „buntovnikom”, šest puta nominovanim za Oskara i sa jednim osvojenim, koji je za svoj humanitarni rad za spas gladne dece 2000. osvojio nagradu „Raul Hulia”, razgovor za „Politiku” je vođen u berlinskom Hotelu de Roma, a razgovor se nije ticao samo njegove poslednje uloge u filmskom rimejku nastalom prema knjizi Čarlsa Portisa i saradnje sa Koenovima, već i Bridžisovog privatnog života u kojem je značajno mesto uvek zauzimala njegova porodica.

Da li je tačno da ste, pošto ste pročitali knjigu Čarlsa Portisa, izjavili da je ona baš takva kao da su je pisala braća Koen?

Portisova knjiga je baš takva: puna uvrnutog i suvog humora i cinizma, baš kao da su je pisala braća Koen. To mi se dopalo. To što sam sada ja, posle Džona Vejna, bio u prilici da igram lik maršala Rustera Kogburna koja je Vejnu svojevremeno donela Oskara, nije me uopšte opterećivalo. Jer, znao sam da Koenovi nemaju nameru da prave rimejk „Čoveka zvanog hrabrost” Henrija Hataveja. Želeli su novu ekranizaciju Portisove knjige i to su i uradili. Zato sam ja stvorio potpuno novi lik Kogburna.

I nije nad Vama tokom snimanja lebdeo duh Džona Vejna?

Nije, jer sam znao šta mi valja činiti. Nikada nisam bio u prilici da lično upoznam Džona Vejna, ali sam gledao sve njegove filmove i spadam u njegove obožavaoce. Mi smo odrastali na vestern filmovima i zaista volim dobar vestern i rado sam prihvatao uloge u njima. Setite se „Vrata raja” Majkla Ćimina, filma koji su svi u Americi i Holivudu mrzeli. Smatram ovaj Ćiminov film možda i najboljim vesternom ikada snimljenim i, srećom, u poslednje vreme sve više ljudi se slaže sa mnom. Sasvim je moguće da Majkl Ćimino konačno bude „rehabilitovan” za ovaj film.

Sa braćom Koen ste svojevremeno stvorili kultni film „Veliki Lebovski”, da li ste zbog toga sada sa njima rado obnovili saradnju?

Izuzetno cenim i volim ono što rade braća Koen, i to je dobro poznato. Oni su zaista nešto posebno u američkom filmu. I njihovo mesto je posebno. Nije mi bilo ni na kraj pameti da ih odbijem, pogotovo što mi se dopala ideja da glumim ponovo u vesternu. „Veliki Lebovski” je veliki američki film, mislim da nije ništa manji od „Kuma”. Uloga u njemu donela mi je takvu slavu da i dan-danas postoji u Americi dvodnevni „Lebovski fest” koji se održava u mnogo gradova. Ljudi se lepo okupe, obučeni u likove iz ovog filma, piju pivo, gledaju po ko zna koji put ovaj film, bendovi sviraju uživo i zabave traju do zore!

Toliko ste već puta bili nominovani za Oskara, pa i za ulogu u filmu „Čovek zvani hrabrost” Koenovih. Prošle godine ste ga osvojili za ulogu u filmu „Luda srca”. Traju Oskari, a trajete i Vi?

O, da. Trajem. Više od četiri decenije i za to vreme stiglo je šest nominacija za Oskara. Oskar me je sve do prošle godine stalno nešto izbegavao. Sećam se prve nominacije, 1972. godine za ulogu u filmu „Poslednja bioskopska predstava” Pitera Bogdanoviča. To je bilo nešto i to se zaista pamti. To prvo ogromno uzbuđenje, kada si mlad i misliš da značiš nešto!

Imate tako dugu karijeru, ali posle toliko godina „boravaka” u različitim ulogama, nije li ponekad teško fokusirati se na glumu? Tu je slikanje, fotografija, rokenrol?

Čudno je, ali svaka me uloga osvežava. Još uvek mi je taj nerv prilično vitalan iako, otkako starim, ponekad imam i onaj osećaj koji se možda naziva strah. Ali, mislim da strah pomaže fokusiranju i predanosti. Sve moje ostale „profesije” – slikanje, fotografisanje, komponovanje, pevanje, povezane su sa mojom prirodom. Primetio sam da kada se kreativno angažujem, pokreću se svi moji kreativni potencijali istovremeno. Kao da hoće da isplivaju zajedno, u istom trenutku. Svi su oni međusobno povezani i rade zajedno. Nešto od svega toga preneo sam i u lik ekscentričnog pisca za decu Teda Kola, u filmu „Vrata na podu” rađenom prema romanu Džona Irvinga. U tom filmu su korišćeni moji crteži, baš kao što su korišćeni i u filmu „Fearless” Pitera Vira. Vir voli moje slike. On misli da sam ja „ozbiljan slikar”!

Pomenuli ste strah, da li ste ikada imali strah od toga da možda možete da budete nezaposleni glumac?

Zanimljivo je što ste me baš to pitali, jer mi često prolazi kroz glavu: „Zar ne bi bilo lepo kada više ne bih morao da glumim”. Mnoge stvari u mom životu imaju relaciju ljubav-mržnja. Spreman sam na izazove, ali, sa druge strane, ne volim da budem izazivan. Volim normalan život, ne volim da se pretvaram. Gluma jeste pretvaranje. Međutim, ja glumu volim i ona dolazi iz mog srca. Strah da neće biti sledeće uloge je klasičan glumčev strah, gotovo prirodno stanje.

Često za sebe kažete da ste proizvod „holivudskog nepotizma”?

Ha! Ja sam pravi tatin sin!

Tata je odlučio šta ćete biti kada porastete?

Pa naravno da jeste, kada me je ubacio u prvi film još kada sam bio beba od šest meseci.Bio je to film Džona Kromvela.Moj tata je bio veliki i iskreni obožavalac šou-biznisa i bilo mu je nezamislivo da bilo ko od njegove dece i porodice ne učestvuje u njemu.

Ali, bežali ste od glume ?

Čitavu svoju mladost! Konačno je počela da me stiže! Ha!

Vašim ćerkama nikada niste nametali profesije?

Nikada! Zato me ćerke obožavaju! I žena me obožava. Zamislite, još uvek! Ona me je uvek držala pri zemlji i na tome sam joj veoma zahvalan.

---------------------------------------------------

Čiji je uticaj za Vas bio presudniji, oca Lojda ili glumca Lojda?

On je bio toliko važan deo mog života, ne samo zbog ljubavi i podrške koju mi je pružio, a koja mi je bila neophodna, već je i direktno zaslužan za moju profesiju. Otvorio mi je vrata filma, učio me svemu važnom u šou-biznisu, pravilima igre. Moj otac zaista nije mario što sam ja „proizvod nepotizma” i što radim njegov posao sa njim. Prve jasne uspomene vezane su za rad sa ocem, imam na umu seriju „Morski lov”. Sećam se jasno toga kako sedim na njegovom krevetu i kako me on uči šta da radim i šta da kažem u sceni koju ćemo ujutro snimati.