Srbi i Jevreji

Baš nekako kad se nacija, oličena u televizijskoj publici, emotivno vezala za sudbinu sarajevske porodice Salom, te Srbi s ponosom prate kako su njihovi sunarodnici pomagali Jevrejima, skrivali ih i čuvali od nacista u okupiranoj zemlji, desio se, takođe na TV ekranu, incident koji je ocenjen kao antisemitski. Dok tamo, u svetu fikcije (mada nikako van istorijske faktografije), pripadnici jednog naroda pokazuju solidarnost s pripadnicima drugog koji su brutalno, egzistencijalno ugroženi, pojedini savremenici iz prvog iskazuju netrpeljivost prema pripadnicima iz drugog sa optužbom (sasvim mimo istorijskih činjenica) da su bombardovanjem izazvali stradanje njihove zemlje i sugrađana.

U celoj aferi koja je nastala povodom izjave učesnika jedne TV emisije da „mrze Jevreje” problem je u tome što je iskaz dat javno, odnosno u javnom mediju. I kad TV produkt ima mnogo manji domet od pomenutog, govor pred kamerama podleže odgovornosti u odnosu na zakonom proklamovanu zabranu rasne, etničke, verske, polne mržnje. Čak i da je inkriminisana formulacija zvučala blaže, recimo „ne volim”, podlegla bi sankcijama za diskriminaciju po etničkoj osnovi.

Ono što još dovodi u vezu ova dva, sticajem okolnosti, paralelna TV programa, igranu seriju „Miris kiše na Balkanu” (RTS) i rijaliti šou „Dvor” (TV Pink) jeste uticaj na javno mnjenje, način na koji šire, usađuju, učvršćuju pojedine moralne vrednosti.

Političkim aktima i zakonskim propisima svako se može naterati da se uzdržava od javnog iznošenja ličnih nepoželjnih stavova, ali se niko ne može navesti da misli i oseća poželjno – pa, recimo, ni da voli Jevreje (ili crnce, ili homoseksualce...). A oni koji takve ionako ne vole – događajem u „Dvoru” mogu, neočekivano, možda i paradoksalno, biti ojačani i ohrabreni u svom stavu. Videće, naime, da ima još takvih koji misle kao oni, da se takvi usuđuju da se izjasne i da snose posledice, pomisliće možda i to da su kazne preterane, da se primenjuju samo na „naše” a nikad na „njihove”... Slobodna je, ali ne baš i neutemeljena, procena da će biti više takvih koje će slučaj iz „Dvora” navesti da potvrde a ne da promene sopstveno mišljenje.

Sa delovanjem TV serija uopšte, pa i sa serijom „Miris kiše na Balkanu” kao dobro i lepo ispričanom pričom, gotovo da i nema neizvesnosti. Njihovo delovanje je implicitno ali snažno, one izazivaju pozitivna osećanja, stvaraju empatiju prema junacima, a preko njih i simpatije za njihovu etničku grupu, versku zajednicu, za njihovu kulturnu matricu, seksualno opredeljenje... Ko to još nije shvatio kao da nije gledao američke serije gde maheri za medijsku propagandu željenih modela ponašanja – i bez obzira na domicilnu političku praksu – uspevaju da gledalac zavoli sve što oni odluče: obojene – kroz „Kozbi šou”, gejove – kroz „Vil i Grejs”, amiše – kroz „Svedoka”. I tako redom.

U tom smislu dodatna vrednost serije „Miris kiše na Balkanu” leži u potpunijem nego ikad do sada prikazivanju porodičnih odnosa, religioznih nazora, tradicije, običaja sefardskih Jevreja, u minucioznom oživljavanju, ne samo po duhu nego i u izgledu, njihovog svakodnevnog života, a kroz sudbinu Salomovih na tlu druge Jugoslavije.