Smrt sam čekala u beloj košulji

Iz zidova se širi toplina, ostaci srušenog krova održavaju žar u uglovima, mešaju se mirisi boja, kreča, drveta, sagorelog crepa, voska i tamjana. Noge nam propadaju u gomile otpada koji puca i odjekuje u spaljenoj crkvi Svetog Nikole u Prištini. Na mestu najveće vrednosti ovog hrama, između otpada izbija poneki modri plamen. To dogoreva jedan od najlepših ikonostasa pravoslavnog sveta. Nestaje duborezački majstorski rad Debarske škole, u pepeo se – ispod naših nogu – lagano pretvaraju stotine likova, motiva i kompozicija. Tu iza na kamenom oltarskom prestolu, pretvoren u crnu mrlju „razlio” se srebrni krst – još jedan ovakav čuva se u Hilandaru.

Prebacujemo se s jedne na drugu nogu, obuća počinje da gori, iza nas ostaju samo zidovi i freske bez boja. Jedan sloj je otpao, a ispod njega su se pojavio neki stariji i zaboravljeni sivi živopis.

„Dobro ljudi, što ste se toliko zadržali? Znate da sam ovamo došao bez dozvole”, kaže u strahu vozač UN vozila koje nas je prevezlo do hrama. Njegov kolega američki Unmik policajac ubio je ovde jednog Albanca dok su spasavali sveštenika Miroslava Popadića iz njegovog zapaljenog doma. Godinama zaboravljen od crkvenih i svetovnih vlasti ovaj izuzetni čovek je čuvao i tešio svoju pastvu, na gomile je, uz crkveni zid, stavljao kamenje kojim su gađali crkvu i njega. O vratu je nosio pištaljku i trubu na gas. Time ga je „zadužio” Kfor kako bi dizao buku i tako se štitio od napadača. Parohijska kuća je gorela, a on je u podrumu čekao hoće li do njega pre stići vatra ili policija.

Nikada u istoriji Srpske pravoslavne crkve, kao u dva dana 17–18. marta 2004. godine, nije takvom brzinom i takvim obimom stradalo više svetinja. Etnička stihija je bukvalno počistila hramove, stradale su reprezentativne freske, na crno tržište došao je veliki broj vrednih ikona, potpuno su uništene biblioteke i vredne knjige, crkvena zvona završavala su kod otkupljivača starog gvožđa, sistematski su, u prisustvu međunarodne zajednice, uklanjani ostaci ranije uništenih objekata. Srbi po gradovima, gube i ono malo sadržaja neophodnog za opstanak. Spisak svega uništenog nikad neće biti sačinjen, jednom važnom delu života nanet je razorni udarac.

„Obukla sam belu košulju i lepo se spremila da dočekam zlo”, priča o „svom 17. martu” profesorica Mitra Reljić. Ostala je, i bila jedini profesor iseljenog Univerziteta u Prištini koji živi u svom gradu. Potpuno je ignorisala savete da ne odgovara na telefonske pozive što bi moglo „otkriti njen položaj”, pratila je kako talas nasilja ide prema njoj. Nekoliko stotina metara dalje, iz zgrade „JU programa” dramatično su evakuisani stanari jedinog objekta gde su većinom živeli Srbi. Stanovi su počeli da gore i zgrada je uništena. Mitru su do zuba naoružani vojnici, gotovo izneli iz zgrade i smestili u sabirni centar za raseljene iz Prištine, Obilića, Kosova Polja...

Nestajala su srpska sela, romska i aškalijska naselja, a gradski život je uništen u najvećoj mogućoj meri. Dobro organizovana i usmeravana masa pronalazila je po gradovima srpske kuće i stanove i dokrajčila ono malo života što se održao posle etničkog čišćenja 1999. godine. Mediji, nakon lažne vesti Televizije Kosova da su stradalu albansku decu u reku Ibar naterali Srbi, nastavljaju da na lokalu pojačavaju nasilje. Ekipa TV Besa iz Prizrena u zapaljenom manastiru Svetih Arhangela snima kosti iz srednjeg veka, iskopane pedesetih godina prošlog veka, i objavljuje da su to kosti Albanaca koje su Srbi pobili 1999. godine. Sve što je povezala sa Srbima rulja je pretvorila u plamen i devastirala. Prizrenski Srbi su preseljeni u bazu nemačkog Kfora.

„Sve vreme dok su me tukli, moj mačak je bio pored mene. Nije me ostavljao, ne znam gde je, možda me traži”, ponavlja učiteljica Dobrila Dolašević. Sedi na vojničkom krevetu, na jastuku joj knjiga „Poslednja ljubav u Carigradu”.

Svaki detalj života je obesmišljen, hiljade sitnica orijentalnog grada, lokalni maniri i gospodska pristojnost, izgubila se svest da drugačiji treba da postoji. Martovski pogrom je do temelja ugrozio egzistenciju Srba na Kosovu i Metohiji; do besmisla poništio njihovu kulturu i gradski život; na rub propasti doveo, njegov najvitalniji segment – Srpsku pravoslavnu crkvu; potpuno se profilisao u kolektivnoj svesti kao stradanje nemoćnih i nezaštićenih.

Do 17. marta 2004. godine najmoćnije zemlje međunarodne zajednice imale su rezervisan stav prema kosovskoj nezavisnosti, tog dana su odlučile da priznaju nezavisno Kosovo.

U Prizrenu je danas ostalo 18 Srba, oni više ne veruju nijednoj instituciji, oni su preživeli svaki vid poniženja, oni znaju da jedino svetinje koje je obnovljena crkva počinju da vraćaju nadu u normalan život.

Ovog 17. marta, sedam godina kasnije, dva mlada sveštenika sa porodicama ponovo služe u Prištini. Iza zida što razdvaja dva sveta, u dvorištu obnovljene crkve Svetog Nikole u Prištini, igra se bezbrižno svešteničko dete, daleko od svakog zla.

 Živojin Rakočević

-----------------------------------

Žrtve i kazne

Organizatori nasilja su i dalje van domašaja pravde, suđeno je samo nekim počiniocima zločina, mediji su dobili simbolične kazne koje nisu realizovane. U pogromu je ubijeno 19 ljudi, povređeno oko 900, a proterano ih 4.000. Uništeno je oko 900 objekata, uključujući i 35 crkava i manastira, deo raseljenih Srba još živi u privremenim smeštajima.

-------------------------------------

Parastos u Prištini

Episkop raško-prizrenski i kosovskometohijski Teodosije sa sveštenstvom Eparhije služi danas parastos žrtvama martovskog pogroma u hramu Svetog Nikole u Prištini u 12 sati. „Ova crkva, jedna od žrtava 17. marta, danas je obnovljena i stavljena u liturgijsku funkciju, u nju se vratio život i kao takva ona zauzima jedno od najvažnijih mesta u životu Eparhije”, kaže za „Politiku” episkop Teodosije.