Mir protkan zebnjom

Pasjane – U Pasjane, najveće srpsko seloKosovskog Pomoravlja, nadomak Gnjilana, ponovo se vraća mir. Odahnulo je dve i po hiljade meštana, pošto je policija,u pokušajuda rasvetli ubistvo maloletnog albanskog dečaka, iz susednog sela Ugljara, nekoliko dana upadalau kuće, hapsila, pa puštalaSrbe.

Ublagoj kotlini Binačke Morave, s desne strane reke, na krajnjem jugoistoku Kosmeta, uz samu administrativnu liniju sa Srbijom, Pasjane, reklo bi se, živisasvim normalnim životom. Ugrejalo sunce, razmileo se narod, seje, sadi, orezuje voće. Ali, već s prvim mrakom, zakatanče se kapije, navuku roletne.

Srbi ovde žive od onoga što poseju i požanju i od para koje im isplati država Srbija. Od minimalca i dečjeg dodatka. Pre dve godine u skandinavske zemlje odselilo se 120srpskih porodica. Uglavnom mladi bračni parovi, s tek rođenom decom, kojima se kao mesto rođenja upisuje Vranje. U Gnjilanu se od rata nijedna srpska beba nije rodila.

Tražimo kuću Živojina Stojkovića, kojeg su sumnjičili za smrt trinaestogodišnjaka. Nakraj sela je, vele zaokupljeni poslom Pasjanci, praveći leje za sadnju arpadžika.Milorad i Zagorka Denić posadili beli i crni luk na imanju rođaka, jer imaju svoje zemlje, kažu tek da poseju malo žita i kukuruza.

– Nekad sam radio u Gnjilanu. Beše dobro, ali nas ovaj rat unazadi. Sirotinjski se živi. Imamo četvoro dece. Tri ćerke, jedna udata,i sina koji je u osmom razredu. Gajimo nešto stoke i preživljavamo od ono para koje nam da Srbija. Ovde političari ne dolaze. Daj bože i da znaju gde je Pasjane. Evo, pre neki dan, hapsili ljude na pravdi boga, a niko glavu ne okrenu –kazuje Milorad.

U traktorsku prikolicu Blagoje Kostić i Stanko Antonijević tovare kukuruznu talu.

– Imam samo jednu kravu, ali taman za ovu nemaštinu. Za mene i ženu, sina, snajku i unučiće. Jedan mi je sin pre tri godine uzeo azil u Luksemburgu. Veli, hoće da se vrati. Samo da još malo para prikupe, pa da ovde naprave kuću – objašnjava Blagoje.– Svaka vlast nas je zaobilazila. Zimus dolazili ovi, kažu da glasamo za šiptarske izbore. Pa mi imamo našu državu, kažem, što bismoza vas glasali. Ali, sami recite, ima li gde većeg sela, a da nema kanalizaciju i pijaću vodu. Bunare nikad niko nije došao da pregleda. Pa se posle čude što narod oboleva od bubrega. Ali, neka političara, mi smo u selu jaki, ne damo se– govori Blagoje, koji je radni vek proveo u beogradskom „Trudbeniku“.

Ispred prizemne kuće Stojkovića, samo Ubavka, s dvojicom sinova. Reče, Živojin je negde u selu, ali brzo će da dođe.Vidi se, teško i siromašno žive. Najstariji sin i ćerkasu u Pasjanu u srednjoj školi.

– Hvala bogu da je sve prošlo. Još se noću budim i vidim one uperene puške i fantomke. Mnogo je strašno bilo –tiho govori Ubavka.

Oko kuće plastenik. Tek pokoja voćka, dotrajao ambar. Skoro prazan. Treba da se sadi, veli, ali treba i para. A, žive od socijale i nešto dečjeg dodatka. Mali Miloš nam se mota oko nogu, u poderanim pantalonama. Stiže i Živojin. Prepričava kako su ga specijalci do gnjilanskog zatvora sproveli, ali i kako su s njim korektno postupali.

– Meni su oca, gore u selu Lipovica,ubili. Majka i strina su tog dana, 3.jula, bile kod nas u selu. Nikad se nije saznalo ko ga je ubio. Možda su mislili da se svetim zbog njega. Majku sam posle uzeo kod sebe. Albanci joj, dole na livadi,oteli krave. Precrkla mi majka –govori Živojin, koji je do rata bio radnik u Fabrici radijatora u Gnjilanu, a posle povremeno na nadnicu radio u Beogradu.

U centru sela u kući s visokom ogradom od nepečene cigle Verica i Srećko Antonijević. I u njihovoj kući, avliji, ambaru,specijalna jedinica„Rosa“ je napravila pravu premetačinu.

– Rekoše, uhvatili ubicu. Svanulo je svima u selu. A, tog dana, kad su upali, hvala bogu što nisam bio tu. Svašta bi bilo. Tek posle sam otišao da se u stanicu javim. Tamo me i zatvorili –pričaSrećko.

Verica priča o drami koju je preživela tog ponedeljka.

– Grunuše na kapiju. U avliju i u kuću ušlo sigurno tridesetpolicajaca. Gledam ćerku, ne zbori. U jedno doba, onesvesti se. Ne dadoše mi da priđem. Sve je bilo ko film – kaže ona.

U štali, još razbacane bale sa senom, pokidani vezovi crvenih paprika koje Ubavka na pijaci u Gnjilanu prodaje.Utorkom i četvrtkom nosi i sir i „urdu“.

–Mučimo se, teško živimo. Imamo jednu kravu, pet svinja i imanje koje obrađujemo. Po ceo dan sam na nogama. Uveče, sednem za razboj. Kanavce, za bošču, za svadbe, rođenja i krštenja, prodajem i u Gnjilanu. Jedan kanavac 20 evra– ističeVerica.

Kupuju u jednoj od desetak improvizovanih prodavnica, a omladina se okuplja oko barakaoko kojih su naređali prazne gajbice i tu ubijaju vreme. U dve srednje škole, Gimnaziji i Medicinskoj, oko tri stotine đaka, a u osnovnoj „Miladin Popović“ 350. A nekada je samo osnovaca bilo hiljadu.Imaju i ambulantu, ali za teže zdravstvene problememoraju u Gračanicu ili Kosovsku Mitrovicu. Oni jedini u Kosovskom Pomoravlju ponovo imaju telefonski signal. A, od pre dve godine, redovno se i strujom snabdevaju. Plaćaju je Prištini. Odlaze i u Preševo, ali pre u Vranje, koje je na 50. kilometru od sela.

Biljana Radomirović