Мир проткан зебњом

Пасјане – У Пасјане, највеће српско селоКосовског Поморавља, надомак Гњилана, поново се враћа мир. Одахнуло је две и по хиљаде мештана, пошто је полиција,у покушајуда расветли убиство малолетног албанског дечака, из суседног села Угљара, неколико дана упадалау куће, хапсила, па пушталаСрбе.

Ублагој котлини Биначке Мораве, с десне стране реке, на крајњем југоистоку Космета, уз саму административну линију са Србијом, Пасјане, рекло би се, живисасвим нормалним животом. Угрејало сунце, размилео се народ, сеје, сади, орезује воће. Али, већ с првим мраком, закатанче се капије, навуку ролетне.

Срби овде живе од онога што посеју и пожању и од пара које им исплати држава Србија. Од минималца и дечјег додатка. Пре две године у скандинавске земље одселило се 120српских породица. Углавном млади брачни парови, с тек рођеном децом, којима се као место рођења уписује Врање. У Гњилану се од рата ниједна српска беба није родила.

Тражимо кућу Живојина Стојковића, којег су сумњичили за смрт тринаестогодишњака. Накрај села је, веле заокупљени послом Пасјанци, правећи леје за садњу арпаџика.Милорад и Загорка Денић посадили бели и црни лук на имању рођака, јер имају своје земље, кажу тек да посеју мало жита и кукуруза.

– Некад сам радио у Гњилану. Беше добро, али нас овај рат уназади. Сиротињски се живи. Имамо четворо деце. Три ћерке, једна удата,и сина који је у осмом разреду. Гајимо нешто стоке и преживљавамо од оно пара које нам да Србија. Овде политичари не долазе. Дај боже и да знају где је Пасјане. Ево, пре неки дан, хапсили људе на правди бога, а нико главу не окрену –казује Милорад.

У тракторску приколицу Благоје Костић и Станко Антонијевић товаре кукурузну талу.

– Имам само једну краву, али таман за ову немаштину. За мене и жену, сина, снајку и унучиће. Један ми је син пре три године узео азил у Луксембургу. Вели, хоће да се врати. Само да још мало пара прикупе, па да овде направе кућу – објашњава Благоје.– Свака власт нас је заобилазила. Зимус долазили ови, кажу да гласамо за шиптарске изборе. Па ми имамо нашу државу, кажем, што бисмоза вас гласали. Али, сами реците, има ли где већег села, а да нема канализацију и пијаћу воду. Бунаре никад нико није дошао да прегледа. Па се после чуде што народ оболева од бубрега. Али, нека политичара, ми смо у селу јаки, не дамо се– говори Благоје, који је радни век провео у београдском „Трудбенику“.

Испред приземне куће Стојковића, само Убавка, с двојицом синова. Рече, Живојин је негде у селу, али брзо ће да дође.Види се, тешко и сиромашно живе. Најстарији син и ћеркасу у Пасјану у средњој школи.

– Хвала богу да је све прошло. Још се ноћу будим и видим оне уперене пушке и фантомке. Много је страшно било –тихо говори Убавка.

Око куће пластеник. Тек покоја воћка, дотрајао амбар. Скоро празан. Треба да се сади, вели, али треба и пара. А, живе од социјале и нешто дечјег додатка. Мали Милош нам се мота око ногу, у подераним панталонама. Стиже и Живојин. Препричава како су га специјалци до гњиланског затвора спровели, али и како су с њим коректно поступали.

– Мени су оца, горе у селу Липовица,убили. Мајка и стрина су тог дана, 3.јула, биле код нас у селу. Никад се није сазнало ко га је убио. Можда су мислили да се светим због њега. Мајку сам после узео код себе. Албанци јој, доле на ливади,отели краве. Прецркла ми мајка –говори Живојин, који је до рата био радник у Фабрици радијатора у Гњилану, а после повремено на надницу радио у Београду.

У центру села у кући с високом оградом од непечене цигле Верица и Срећко Антонијевић. И у њиховој кући, авлији, амбару,специјална јединица„Роса“ је направила праву преметачину.

– Рекоше, ухватили убицу. Свануло је свима у селу. А, тог дана, кад су упали, хвала богу што нисам био ту. Свашта би било. Тек после сам отишао да се у станицу јавим. Тамо ме и затворили –причаСрећко.

Верица прича о драми коју је преживела тог понедељка.

– Грунуше на капију. У авлију и у кућу ушло сигурно тридесетполицајаца. Гледам ћерку, не збори. У једно доба, онесвести се. Не дадоше ми да приђем. Све је било ко филм – каже она.

У штали, још разбацане бале са сеном, покидани везови црвених паприка које Убавка на пијаци у Гњилану продаје.Уторком и четвртком носи и сир и „урду“.

–Мучимо се, тешко живимо. Имамо једну краву, пет свиња и имање које обрађујемо. По цео дан сам на ногама. Увече, седнем за разбој. Канавце, за бошчу, за свадбе, рођења и крштења, продајем и у Гњилану. Један канавац 20 евра– истичеВерица.

Купују у једној од десетак импровизованих продавница, а омладина се окупља око баракаоко којих су наређали празне гајбице и ту убијају време. У две средње школе, Гимназији и Медицинској, око три стотине ђака, а у основној „Миладин Поповић“ 350. А некада је само основаца било хиљаду.Имају и амбуланту, али за теже здравствене проблемеморају у Грачаницу или Косовску Митровицу. Они једини у Косовском Поморављу поново имају телефонски сигнал. А, од пре две године, редовно се и струјом снабдевају. Плаћају је Приштини. Одлазе и у Прешево, али пре у Врање, које је на 50. километру од села.

Биљана Радомировић