Čišćenje lektorskom metlom

Kada prevodilac odluči da ne prevede knjigu dobitnika Nobelove nagrade za književnost, onda njemu do slave, izgleda, nije toliko stalo. Takvo iskustvo imala je Spomenka Krajčević, prevodilac sa nemačkog jezika, koja se opredelila da knjigu Herte Miler, radije, prepusti nekome drugom. Osetila je, kaže, da registar te književnice ne može da prati, da je grublji, i oštriji od njenog rečnika, imala je u to vreme pune ruke posla, mogla je da bira, a to je moguće tek pošto se stvori ime u prevodilačkim krugovima.

O svojim prevodima Spomenka Krajčević govorila je nedavno u Domu kulture „Studentski grad”, otkrivajući zamke prevođenja i kreativne aspekte ovog zanata, ali i „cake” i dovijanja kada je nužno ostati veran piscu, a u kom slučaju treba učiniti ustupak čitaocu.

Dobitnica prestižne nagrade „Miloš Đurić” za prevod dela „Austerlic” V. G. Zebalda podsetila je tom prilikom da poziv prevodioca traži izuzetnu tačnost i savesnost, otkrila da se najčešće greši na najlakšim mestima, jer se pažnja i koncentracija usmere na komplikovane pasaže, i ukazala da četiri puta prolazi kroz tekst pre nego što ga preda izdavaču, čisteći ga ujedno i svojom lektorskom metlom. Takvoj predanosti kumovalo je znanje stečeno na studijama svetske književnosti u Beogradu, magistratura na katedri za nemački jezik, ali i dvadesetpetogodišnje iskustvo prevodioca u Tanjugu.

– U srpskom treba izbegavati šuplje početke i leve atribute, koji su česti u nemačkom jeziku. Primer za šuplji početak je recimo „Ono što je najvažnije je...”, što i naši političari često koriste. Levi atribut bio bi „mnogobrojnim svetiljkama prošarano nebo” umesto prirodnijeg redosleda „nebo prošarano mnogobrojnim svetiljkama”. Kad rečenicu oslobodite toga, ona prodiše – kaže Spomenka Krajčević.

Posebno zadovoljstvo bili su joj prevodi knjiga Bernharda Šlinka („Čitač”, „Povratak kući”, „Bekstva od ljubavi”), koji je, kako naglašava, pisac inteligentnog, prozirnog, i egzaktnog jezika, što dobrim delom vuče korene iz njegove prvobitne, pravničke i profesorske, struke.

– Ima pisaca koji su bolji pripovedači, dok su drugi bolji stilisti.

Elijas Kaneti je, na primer, pisac izuzetnog formata koji je pažljivo brusio svoje izraze. Njegovi fragmenti „O smrti”, plene i lepotom stila ali i izvanrednim mislima. Zebald u „Austerlicu” vodi jednu rečenicu na čitavih deset strana, ali ona nije bila teška za prevođenje. Bilo je samo potrebno da svaka umetnuta odnosna rečenica počne drugom svezom. To je na tragu Floberovog pravila lepog stila, da dve rečenice na istoj strani ne počnu istom rečju, niti imaju istu konstrukciju – kaže Spomenka Krajčević.

Tragajući za stručnim izrazima, za potrebe određenih romana, bila je spremna da ode i u golf klub, vinariju, pozorište, kod lekara raznih specijalnosti, u Dom vojske, tražeći pomoć oko vojne terminologije, da bi jednom prilikom završila i u kockarnici gde joj je krupije objašnjavao određene izraze karakteristične za rulet.

– Tako savetujem i mladim prevodiocima: da se ne stide da pitaju, a uvek preporučujem Enciklopedijski nemačko-srpski rečnik Svetimira Ristića i Jovana Kangrge, koji podseti na neke danas ređe korišćene reči.

Pojedina dela, kako priznaje, zahtevala su posebne vrste znanja pa ih nije ni uzimala. Takve su knjige Elfride Jelinek – pune lokalnih izraza i referenci na savremenu nemačku stvarnost, koju, po njenom mišljenju, može da „uhvati” samo neko ko je relativno nedavno živeo u Nemačkoj – ko poznaje njihove reklame, govor ulice, ili ono što su političari „skrivili” u datom trenutku. Dečje knjige, s druge strane, kojima se sa uživanjem posvetila kao pravim „prevodilačkim bombonama”, tražile su maštovitost i igranje rečima, pa tako pominje jezičke zavrzlame i dosetke u knjizi „Hugo, dete u najboljim godinama” Kristine Nestlinger, i naučnika u ovoj knjizi, čije je ime prevela kao Znanbert Znanštajn.

U pauzama, Spomenka Krajčević piše svoje knjige. Nedavno je objavljena zbirka njenih putopisa „Krugom dvojke” u izdanju „Platoa”. Reč je o beleškama i meditacijama ove Dorćolke, iz njenih dugih šetnji na trasi Dorćol–Tašmajdan.

Mirjana Sretenović