Analiza jednoumlja i kritika bahatosti

Predstava "Alamut" je nastala na osnovu dramatizacije (Dušan Jovanović) istoimenog romana Vladimira Bartola (1938), koji u prvom planu analizira pitanja političkih manipulacija u kontekstu religioznog fanatizma, veoma aktuelna u društvu posle terorističkog napada na SAD. Polazeći od kritičkog predstavljanja jedne islamske sekte iz jedanaestog veka, reditelj Sebastijan Horvat komparativno, fragmentarno, multimedijalno, autorefleksivno, brehtovski uslovno, istorijski slučaj predstavlja u svetlu savremenih problema sa globalnim terorizmom.

Autoironičnu, postmodernističku bazu predstave stvaraju radikalne stilske nedoslednosti, zanimljiva upotreba videa i televizije, kao i uključivanje dve glumice, koje nastupaju teatralno, između scena, plešući vrlo izveštačeno, pozerski, nalik američkim cheerleaders igračicama, čiju kulturu na ovaj način kritikuju. Na video-bimu se u jednom trenutku emituju sekvence razaranja američkih aviona u Iraku, dok tri televizijska ekrana prikazuju fragmente slika iz popularne kulture, koje su u osnovi kontrastne, pa u tom smislu na uzbudljiv način ističu sulude društvene kontradikcije, jednu specifičnu shizofrenost savremene zapadne kulture. Takođe, na ovaj način se radnja romana u osnovi rekontekstualizuje: Bartol je "Alamuta" napisao kao neku vrstu replike na nacistički fanatizam, dok ga Horvat interpretira u vezi sa kapitalnim problemima današnjice. Video-bim učestvuje i u formiranju poetskog aspekta predstave, jer prikazuje vizuelno atraktivne, simboličke komentare radnje.

Glumci realistički stvaraju likove koji pripadaju jedanaestom veku. Igor Samobor igra Hasana Ibn Sabu kao brutalno hladnog, nedodirljivog, beživotnog, skoro plastičnog u zastrašujućoj opsesiji očuvanja vlasti, Marko Mandić oblikuje lik Ibn Tahira, prototipa žrtve, naivnog i tragično izmanipulisanog ratnika, a Radko Polič sugestivno igra vezira Nizama al Mulka… Manipulacija intimnim uverenjima i užasno profitiranje na ljudskim slabostima se izdvajaju kao centralne teme predstave. U tom smislu su upečatljive scene koje prikazuju strogo i surovo obučavanje ratnika: devet izvođača ih ubedljivo oblikuje, kao bezlične, neinteligentne, slepo verne izvršioce naređenja. Predstava "Alamut" Sebastijana Horvata uzbudljivo analizira smisao i aspekte tendencioznog jednoumlja, kao baze aktuelnog globalnog terorizma, istovremeno inicirajući i relevantne antropološko-filozofske diskusije.

"Predstava ‘Hamleta’ u selu Mrduša Donja" Ive Brešana i u režiji Larija Zapije je groteskna i tragikomična predstava, koja jasno prikazuje neotesanu samouverenost i bahati primitivizam predstavnika lokalnih vlasti u vremenu takozvanog samoupravnog socijalizma. U tom pogledu su reprezentativno oblikovani likovi Mačka (Denis Brižić), Bukare (Davor Jureško) i Pulje (Nenad Šegvić), unisoni u vulgarnom ponašanju. Svi oni mnogo urlaju, previše gestikuliraju, patetično propovedaju opšte ideje, čime se uverljivo, kritički predstavlja suština jednog iluzornog socijalističkog kolektivizma. Predstava je specifična po činjenici da glumci i gledaoci dele zajednički prostor (svi sede na sceni, neravnomerno raspoređeni). Na taj način se redukuje mogućnost pasivnosti publike u recepciji igre, odnosno podstiče aktivnije uključivanje u njenu ozbiljnu interpretaciju. Redukcija iluzionizma se postiže i scenografskom ogoljenošću, kao i izborom da tokom najvećeg dela predstave publika bude osvetljena.

Takođe zanimljivo rediteljsko rešenje je izbor da glumica igra učitelja, što se može shvatiti kao fizička manifestacija činjenice učiteljeve drastične izdvojenosti iz tog sveta primitivnih budala, neka vrsta otelotvorenja suprotnih, ženskih principa. Edita Karađole je igra na osoben način, vrlo tiho i suptilno, govori stilizovano, krajnje jednolično, flegmatično, čime se ističe i njena nepokolebljiva pasivnost; apsolutno svesna beznadežne vulgarnosti sveta koji je okružuje, ona ga prihvata bez ikakvog otpora. U predstavi se često putem zvučnika emituje radijski program, pesme koje manipulativno podstiču ta deklarativno socijalistička ubeđenja, kao i karakteristične informativne emisije koje predvidivo glorifikuju lažni društveni prosperitet. "Predstava ‘Hamleta’ u selu Mrduša Donja" Larija Zapije razigrano predstavlja kritiku jedne retorike koja je obezbedila i podržala opstanak malograđanskih vrednosti, što je nesporno i dalje aktuelan problem na ovim prostorima.