Da li Salon postaje sajam, revija

Još je jedan Salon arhitekture otvoren u Muzeju primenjene umetnosti. Na otvaranju je, kao i uvek, bila velika gužva, a nastupao je i hor. Isti onaj koji je bio i na inauguraciji Paviljona Srbije na prošlogodišnjoj 12. Međunarodnoj izložbi arhitekture u Veneciji. Hor se zove Proba, a grupa Škart je projektom Klackalište, oduševila mnoge inostrane kritičare i teoretičare. Pisali su o nepretencioznosti, inteligenciji, novom pogledu na arhitekturu, apsurdu... Na prvom spratu Muzeja može se pogledati video zapis sa tog otvaranja, kao i maketa, fotografije i planovi objekta koji je prošle godine dobio Gran pri – kuća-atelje vajara Mrđana Bajića, arhitekata Dejana Miljkovića i Jovana Mitrovića. Na istom spratu su i modeli višestruko nagrađivanog hrvatskog arhitektonskog tandema u usponu, Idisa Turata i Saše Randića. Nažalost bez legendi, pa ako se dobro ne poznaju njihovi objekti ne može se znati za koji je objekat koji model.

Ove godine Gran pri dobili su Branislav Mitrović, Jelena Kuzmanović, Nemanja Zimonjić, Igor Pantić, Ognjen Krašni i Siniša Tatalović za hotel Centar u Novom Sadu. Zgrada sa belom rešetkastom fasadom preko puta Srpskog narodnog pozorišta nije vulgarna u svojoj atraktivnosti. Ona je i rezultat upornosti arhitekte, istrajnosti autora u komunikaciji sa investitorom koji u prvom trenutku nije prihvatio ideju, pa su obe strane morale da prođu komplikovan, konfliktan i iscrpljujući proces do, sada, nagrađene realizacije.

Prošlogodišnji laureat, tandem Miljković/Mitrović ove godine je dobio priznanje za poslovni objekat Media House u Beogradu.

Uvodni tekst u katalogu napisala je Ljiljana Blagojević. Jedan od najboljih. To nije ritualni svečarski tekst prilagođen prilici. Blagojevićeva konstatuje da: Salon istrajava u institucijalnoj obamrlosti iako bi upravo radikalni prekid i suštinska promena njegovog koncepta mogli da pokrenu raspravu, kao šok koji u benjaminovskom smislu izoštrava čula i podiže nivo svesti. Možda bi se kroz konfrontacije sa nezavisnim autorskim konceptom, rigoroznom selekcijom i stvarnim internacionalizovanjem, ili, makar, regionalizovanjem izložbe, Salon, a sa njim i arhitektura kao umetnička i diskurzivna praksa mogla vratiti u javnu sferu. Blagojevićeva je oštra, kritična i ima argumente. Dijagnosticira i predlaže lek, ali ne uvija ga u staniol. Nema ni zaštitne folije koja pomaže da se lakše proguta jako gorka medicina. Kritikuje i kritičare, ili one koji to pokušavaju da budu. Pita: Da li Salon postaje sajam, a kritika reklama?.

Ljiljana Blagojević nam, u stvari, kaže da je car go, i piše o problemima koji su svima poznati, ali ne žele da se suoče s njima. Složila bih se da je Salon više sajam, revija izabranih dela i projekata. Nema rezova, fundamentalnih promena koncepcije, ne uspeva da se odmakne od svakodnevice. I kao da je svima tako lakše. Složila bih se i da nema ozbiljne arhitektonske kritike. Razlog je isti, nezameranje. Relativno smo mala sredina u kojoj svako svakog u struci poznaje, bar po imenu i nikad se ne zna kad će kome biti potreban i u kojoj situaciji. Kao da je već je dovoljno to što ima klanova, što se zna ko s kim može, a ko ne i šta ko o kome misli. Strah od promaje je veliki, kao i od direktne konfrontacije na javnoj sceni. Neretko se polemika pretvori u zlobnu svađu koja vrvi ličnim uvredama.

Recimo, mogao bi Salon da postane bijenalna manifestacija sa uglednim inostranim kustosom. Dobili bismo nekoga ko donosi odluke uglavnom neopterećen ovdašnjim prilikama. Uglavnom, jer bi i za kratko vreme silom prilika bio upućen bar u elementarne odnose na ovdašnjoj maloj ali komplikovanoj arhitektonskoj sceni. A kriterijum bi sigurno bio drugačiji i prevazilazio bi granice ove sredine. Možda bi se moglo uraditi nešto slično kao i sa Oktobarskim salonom koji se neprekidno kritikuje, ali više nije dosadan i predvidljiv. Radi se sa velikim ambicijama i očekuje sa velikim interesovanjem.

Konzervativizam nikad nije bio dobar za umetnost i arhitekturu, posebno ne na duge staze. Naš svet se menja brže nego što smo u stanju da to pratimo i ako zavučemo glave u pesak ne znači da ćemo se sačuvati, znači samo da smo zavukli glavu u pesak. A promene će nas stići. Možda je onda bolje da pokušamo da se prilagodimo ili da ih prilagodimo sebi.

Pre desetak dana japanski arhitekta Su Fudžimoto je u Beogradu na Danima Orisa govorio kako su japanski arhitekti morali da razviju nove tehnologije građenja da bi zgrade bile otpornije na zemljotrese koji teško pogađaju tu zemlju. Japanska tragedija pokazala je da su arhitekti svoj posao dobro obavili. A japanska arhitektura je među najcenjenijim u svetu. Prevedeno na naše prilike to bi značilo da se treba sistemski pozabaviti ovdašnjim problemima. Recimo, kako praviti dobru arhitekturu u siromašnoj zemlji ili kako sačuvati gradove od vulgarne investitorske izgradnje.

Salon arhitekture je bolji od prošlogodišnjeg, standardi su se podigli. Sveopšta je kriza i ne vidimo joj kraj. Pravo je vreme za promene.