Ekonomski zločini protiv čovečnosti

„Pojas nevinosti” nije sasvim izašao iz mode. Sada, doduše, nije alat za sprečavanje intimnog greha, već sredstvo koje štiti od kazne za počinjeni greh prema društvu.

Najčešće su, proizlazi iz izveštaja istraživača, njime „opasani” glavni akteri velikih finansijskih lomova koji su istumbali praktično ceo svet. Nijedna „krupna riba” Volstrita nije ni optužena a kamoli osuđena za zastranjivanja koja su u nezapamćene muke uvalila stotine miliona ljudi u SAD i širom planete, konstatovao je nedavno „Njujork tajms”.

Slično je i na drugim stranama, gde se sopstvene greške često pravdaju „posledicama svetske ekonomske krize” (ovde poznate po crnohumornoj skraćenici SEKA).

Ispada, po ko zna koji put, da je lakše okriviti svet nego pojedince čiji su postupci izazvali internacionalne i nacionalne košmare u kojima je „kolateralno” postradalo više ljudi nego u nekom od sadašnjih ratova (Avganistan, Irak, Libija) ili u prirodnoj katastrofi (zemljotres i cunami u Japanu).

Dve profesorke ekonomije, Amerikanka Lordes Benerija i Španjolka Karmen Sarasua, usprotivile su se takvom poimanju i predložile da se, slično političkim i ratnim, proglase i kazne – „ekonomski zločini protiv čovečnosti”.

U madridskom „Paisu” one se pozivaju na odrednice iz Statuta Međunarodnog krivičnog suda da u zločine protiv čovečnosti spadaju „nehumani postupci kojima se namerno prouzrokuju teške patnje ili ozbiljno ugrožavanje fizičkog ili mentalnog zdravlja, kao dela šireg i sistematskog napada na civilno stanovništvo”.

Nehumanost, teške patnje, fizički i mentalni poremećaji su nesporni produkt tekuće krize (u skladu s beogradskom krilaticom za traumatičnu pretprošlu deceniju: „Ko nije poludeo taj nije normalan”), ali se polemika rasplamsava oko „namere” i „sistematičnosti”.

Tandem autorki citira, stoga, svež zaključak američke kongresne komisije da se tekuća finansijska kriza mogla izbeći, pa da, dakle, nije proizišla iz tržišnih zakonitosti nego iz „prostiranja preko gubera”.

Podsećaju i na nalaz harvardske specijalistkinje Šošane Zubof, koja je još pre dve godine naslov svog napisa „Volstritski zločin protiv čovečnosti” u „Biznisviku” obrazložila, uz ostalo: kako iskrivljenom svešću „da postojimo samo ’mi’ a ’drugi’ ne”, tako i „rastućom evidencijom o prevarama, sukobima interesa, ravnodušnostima prema paćenicima, odbacivanjima odgovornosti i sistematskim odsustvom pojedinačnog moralnog rasuđivanja” iz kojih je proizišao „ekonomski masakr čije razmere predstavljaju ekonomski zločin protiv čovečnosti”.

Izveštaji sa raznih strana donekle podupiru takve teze: srednja klasa, stožer demokratije, uveliko „iščezava”, gotovo do statusa „ugrožene vrste”, slično kritično proređenim primercima životinjskog carstva. Uprkos nalogu iz Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima za opšte poboljšanje životnog standarda.

Nije verovatno da će se „ekonomski masakri” podvesti pod bilo kakva zločinstva, pogotovu ne protiv čovečnosti. Em važi pravilo da „para vrti gde burgija neće”, em nadležni uvažavaju iskaz počinilaca da su visokorizičnim poduhvatima „nameravali da ubrzano poprave položaj masa”, pa da nisu odgovorni što se „sticajem okolnosti” dogodilo suprotno, već da su ovlašćeni i kvalifikovani da svoje greške isprave.

Ali, živimo u sistemima neizbežnih kazni. Ako su krivci nevini, krivi su nevini i biće sankcionisani – da plate ono što drugi „klate” – sve dok se suprotno ne dokaže i presudi.