Tragom Muse i Majkla

Onaj ko napusti društvance može da snosi teže neposredne posledice nego odmetnik od vlasti. Izvesno je, bar zasad, da je američki informatičar Majkl Kosko prošao gore kad se u kritičnom trenutku izdvojio iz timske akcije, nego Musa Kusa koji je iz ekipe Muamera Gadafija prebegao u Britaniju, odakle je podneo ostavku na položaj šefa libijske diplomatije.

Dotični Majkl će celog života žaliti što je odustao od uobičajene radnje da s dva dolara, zajedno s grupom kolega, učestvuje u igri na sreću, jer je njih sedmoro sada dobilo premiju i složno je podelilo na sledovanja od po –19 miliona dolara. Biće tužan i što više neće moći da se s njima druži na poslu jer oni, naglo obogaćeni, više ne žele da se vrate na radna mesta.

Musa se nada da je „iskakanjem iz broda koji tone” sebi obezbedio bolji život od onog koji bi imao da je ostao u domovini, rastrganoj unutrašnjim oružanim sukobima i međunarodnom vojnom intervencijom. Kao iskusni obaveštajac verovatno je skupio dovoljno podataka da izvaga, u svoju korist, ono što napušta i ono čemu se prepušta. Bacio je, međutim, u nedoumicu svoje nove domaćine: da li da više cene to što im se priključio ili da ga ipak izvedu pred sud za pripisane mu delikte?

Neće biti jednostavno da se nađe balans između interesa pravde i politike,konstatuju hroničari. Međunarodne snage su ohrabrivale lokalne protivnike na dezerterstva a suđenje Musi bi obeshrabrilo druge da ga slede, čime bi se i učvrstila lojalnost prema Gadafiju,napominju komentatori „Gardijana” i „Independenta”.

Za razliku od Koska kome je od „velike gozbe” pripala samo „koska”, tek treba da se vidi šta će Kusa da pokusa –pehar meda ili lonče žuči. Obe te dezerterske sudbine svedoče, uz ostalo, da je danas teže, možda nego ikad, načiniti pouzdanu računicu, naći pravu meru u odnosima između pojedinca i okoline, i odgonetnuti zagonetke –u čemu treba istrajavati, kada odstupiti od uobičajenosti, šta je zbilja a šta uobrazilja.

Kao vođa „vladavine masa” Gadafi je mogao, čini se, da se uklopi u okolne „revolucije jasmina” ali nije, a jeste,pokvario odnose sa svetom koje je nekoliko godina izrazito unapređivao. Ispostavilo se, takođe, da je Pariz dva puta prevideo realnost –kada se iznenadio bunom u savezničkom Tunisu i kada je bez konsultacije sa saveznicima priznao pobunjenike u Bengaziju za legitimne predstavnike Libije. Niko nije očekivao ni da će Nemačka sebe izuzeti od nastupa zapadnog saveza prema džamahiriji, i priključiti se takođe „iznenađujućoj” uzdržanosti Rusije i Kine u Savetu bezbednosti UN. Tek treba i da se utvrdi šta znači opredeljenje Amerike da bude „rezervna (iako najjača) snaga” u libijskoj operaciji: da li tako još jednom testira spremnost Evropljana da reše probleme u njihovom dvorištu ili joj nije do vođenja trećeg istovremenog iscrpljujućeg rata u islamskom svetu ili smatra važnijim da se usredsredi na obezbeđivanje bliskoistočnog „naftnog eldorada”, nadomak “otpadničkom” joj Iranu…

Postaje sporno i ono u šta se, donedavno, bespogovorno verovalo. Povećane su sumnje u izveštaje procenjivačkih kompanija –pogotovu što nisu predvidele finansijsku krizu –o stepenu investitorskih rizika u pojedinačnim zemljama. Iz Evropske unije je čak predloženo da ti ocenjivači plate odštetu ako se dokaže da su pogrešile, a oni uzvraćaju da bi mogli da njenim članicama uskrate rejtingovanje, koje služi kao putokaz finansijerima.

Nije jasno ni koja je bezbedna udaljenost od radijacije iz japanskih nuklearnih reaktora, oštećenih zemljotresom i cunamijem. Vlada je naložila evakuaciju naselja u krugu od 20 kilometara, preporučivši mere predostrožnosti u još 10 km u okolini, dok se međunarodni stručnjaci zalažu za iseljavanja na prostor udaljen 40 kilometara.

Zbrci doprinose i medijska „preterivanja”. Delimično i zato što informacije ne mogu da obuhvate celinu lokalnih iskušenja, dok obuhvataju detalje drama širom planete. Pa se stvara se slika opšteg haosa, iako stvarno prevladava kakva-takva normalnost.

Šokovi zasenjuju procese,primećuju mnogi analitičari. Španska književnica Rosa Montero ukazuje i da su „stereotipi, kao paraziti, zaposeli naše mozgove”. Lakše je bilo, kaže u „Paisu”, njenoj zemlji da „u poslednje četiri decenije 12 puta povećava bruto nacionalni dohodak nego da odagna predrasude drugih o nama”.

Navedene povećane nepouzdanosti šire prostor za postupke slične Musinim i Majklovim. Potreba da se odstupi od ustaljenosti uvećana je toliko da čak i gubljenje funkcije ili basnoslovne premije ličena siću. Doduše, da je siću Majkl imao pri sebi, i da ga nije mrzelo da rasitni novac za lutrijsku uplatu, sada bi s kolegama igrao od sreće…