Трагом Мусе и Мајкла

Онај ко напусти друштванце може да сноси теже непосредне последице него одметник од власти. Извесно је, бар засад, да је амерички информатичар Мајкл Коско прошао горе кад се у критичном тренутку издвојио из тимске акције, него Муса Куса који је из екипе Муамера Гадафија пребегао у Британију, одакле је поднео оставку на положај шефа либијске дипломатије.

Дотични Мајкл ће целог живота жалити што је одустао од уобичајене радње да с два долара, заједно с групом колега, учествује у игри на срећу, јер је њих седморо сада добило премију и сложно је поделило на следовања од по –19 милиона долара. Биће тужан и што више неће моћи да се с њима дружи на послу јер они, нагло обогаћени, више не желе да се врате на радна места.

Муса се нада да је „искакањем из брода који тоне” себи обезбедио бољи живот од оног који би имао да је остао у домовини, растрганој унутрашњим оружаним сукобима и међународном војном интервенцијом. Као искусни обавештајац вероватно је скупио довољно података да извага, у своју корист, оно што напушта и оно чему се препушта. Бацио је, међутим, у недоумицу своје нове домаћине: да ли да више цене то што им се прикључио или да га ипак изведу пред суд за приписане му деликте?

Неће бити једноставно да се нађе баланс између интереса правде и политике,констатују хроничари. Међународне снаге су охрабривале локалне противнике на дезертерства а суђење Муси би обесхрабрило друге да га следе, чиме би се и учврстила лојалност према Гадафију,напомињу коментатори „Гардијана” и „Индепендента”.

За разлику од Коска коме је од „велике гозбе” припала само „коска”, тек треба да се види шта ће Куса да покуса –пехар меда или лонче жучи. Обе те дезертерске судбине сведоче, уз остало, да је данас теже, можда него икад, начинити поуздану рачуницу, наћи праву меру у односима између појединца и околине, и одгонетнути загонетке –у чему треба истрајавати, када одступити од уобичајености, шта је збиља а шта уобразиља.

Као вођа „владавине маса” Гадафи је могао, чини се, да се уклопи у околне „револуције јасмина” али није, а јесте,покварио односе са светом које је неколико година изразито унапређивао. Испоставило се, такође, да је Париз два пута превидео реалност –када се изненадио буном у савезничком Тунису и када је без консултације са савезницима признао побуњенике у Бенгазију за легитимне представнике Либије. Нико није очекивао ни да ће Немачка себе изузети од наступа западног савеза према џамахирији, и прикључити се такође „изненађујућој” уздржаности Русије и Кине у Савету безбедности УН. Тек треба и да се утврди шта значи опредељење Америке да буде „резервна (иако најјача) снага” у либијској операцији: да ли тако још једном тестира спремност Европљана да реше проблеме у њиховом дворишту или јој није до вођења трећег истовременог исцрпљујућег рата у исламском свету или сматра важнијим да се усредсреди на обезбеђивање блискоисточног „нафтног елдорада”, надомак “отпадничком” јој Ирану…

Постаје спорно и оно у шта се, донедавно, беспоговорно веровало. Повећане су сумње у извештаје процењивачких компанија –поготову што нису предвиделе финансијску кризу –о степену инвеститорских ризика у појединачним земљама. Из Европске уније је чак предложено да ти оцењивачи плате одштету ако се докаже да су погрешиле, а они узвраћају да би могли да њеним чланицама ускрате рејтинговање, које служи као путоказ финансијерима.

Није јасно ни која је безбедна удаљеност од радијације из јапанских нуклеарних реактора, оштећених земљотресом и цунамијем. Влада је наложила евакуацију насеља у кругу од 20 километара, препоручивши мере предострожности у још 10 км у околини, док се међународни стручњаци залажу за исељавања на простор удаљен 40 километара.

Збрци доприносе и медијска „претеривања”. Делимично и зато што информације не могу да обухвате целину локалних искушења, док обухватају детаље драма широм планете. Па се ствара се слика општег хаоса, иако стварно превладава каква-таква нормалност.

Шокови засењују процесе,примећују многи аналитичари. Шпанска књижевница Роса Монтеро указује и да су „стереотипи, као паразити, запосели наше мозгове”. Лакше је било, каже у „Паису”, њеној земљи да „у последње четири деценије 12 пута повећава бруто национални доходак него да одагна предрасуде других о нама”.

Наведене повећане непоузданости шире простор за поступке сличне Мусиним и Мајкловим. Потреба да се одступи од устаљености увећана је толико да чак и губљење функције или баснословне премије личена сићу. Додуше, да је сићу Мајкл имао при себи, и да га није мрзело да раситни новац за лутријску уплату, сада би с колегама играо од среће…