Tamo počiva Glišović iz Čačka

 Po čemu su poznate Jindrihovice? To je pitanje koje Jasmina Nalović, turistički vodič, postavlja svakoj grupi na proputovanju kroz Češku. Na žalost, uglavnom ostaje bez odgovora. Nije iznenađujuće, budući da smo skloni da zaboravljamo mučeništvo i stradanje naših predaka. Otud šira javnost i za Jindrihovice,iako su, posle Zejtinlika kod Soluna, najveće groblje preminulih srpskih vojnika, malo zna.

Podaci svedoče da se u ovom malom mestu, udaljenom 25 kilometara od čuvene banje Karlove Vari, za vreme Prvog svetskog rata, od 1914. do 1918. godine, nalazio najveći koncentracioni logor na teritoriji Austrougarske kroz koji je prošlo oko 40.000 zarobljenika. Robijali su Italijani, Rusi, Litvanci, Rumuni, a najviše je bilo zarobljenih Srba, kako vojnika, tako i civilnog naroda, koji je austrougarska vojska kupila u pohodu po Srbiji i dovodila u logor u Jindrihovice.

Tužna povorka

Svi oni su gradili rezervoar za vodu u logoru, ali obavljali i druge teške fizičke poslove u kamenolomu, stvarali puteve i mostove, hemijske fabrike u Sokolovcu, gradu tridesetak kilometara udaljenom od logora. Tamo i nazad svakoga dana odlazili su – pešice! Logor je specifičan po tome što niko od zarobljenika nije ubijen. Ali nije ni bilo potrebe, jer su uslovi života bili dovoljno teški da su ljudi podlegli gladi, hladnoći i zaraznim bolestima. Kažu da je dnevno umiralo po 40 logoraša.

Svakoga dana, u 15 časova iz logora je izlazila tužna povorka sa telima umrlih. Tela su polagana u zajedničku grobnicu, a prazni mrtvački sanduci su vraćani nazad. Oni koji su toga dana nosili, sutra su već i sami bili u njima. Priča se da je najstariji koji je ovde umro bio devedeset dvogodišnji sveštenik, a najmlađi njegov devetogodišnji unuk. Po završetku rata, Tomaš Gerik Masarik, tadašnji čehoslovački predsednik, koji je bio veliki prijatelj kralja Aleksandra, tu teritoriju poklonio je jugoslovenskoj državi da bi sagradila spomen-kosturnicu. Ono što se zna, u Mauzoleju su smešteni posmrtni ostaci 7.100 srpskih zarobljenika i 180 ruskih vojnika.  

Na oko pet kilometara od Mauzoleja, u jednoj šumici postoji i vojničko groblje. Pre petnaestak godina, otkrio ga je, sasvim slučajno, Dejan Ranđelović, Srbin iz Timočke krajine, koji sa porodicom živi u Karlovim Varima.

– Berući pečurke u toj šumi, naišao sam na kamen, sav zarastao u travu, na kome je, na srpskom jeziku, ćirilicom, jasno pisalo: Ovde počiva Glišović iz Čačka! Bio sam zaprepašćen. Otišao sam u Opštinu Jindrihovice i tamo su mu potvrdili da je to vojničko groblje. U našoj ambasadi u Pragu znali su da postoji Mauzolej, ali o tom groblju nisu imali pojma. Prema poslednjem dokumentu koji sam uspeo da dobijem iz Arhiva, tu postoji oko 1.600 srpskih grobova – kaže Dejan koji se svih ovih godina nesebično zalaže za očuvanje srpske istorije u Jindrihovicama.

Molitve za duše predaka

Kao predsednik pravoslavne omladine Češke, Dejan je okupljao brigade za održavanje spomen-kosturnica Jindrihovice. Poslednjih nekoliko godina akciji čišćenja priključila se i srpska ambasada, tako što je jednom godišnje počela da izdvaja sredstva koja uplaćuje MZ Jindrihovice za čišćenje snega zimi i košenje trave leti. Došla je, kaže Dejan, nova ambasadorka i ona je nešto preduzela. Od njega je tražila da joj napiše spisak radova koje je neophodno izvesti i on joj je to dostavio. Sada to Ministarstvo treba da odobri i onda nekako da se pronađu sredstva.

Što se srpskevlade tiče, Dejan ironično dodaje da je pomagala, ali za vreme Kraljevine Jugoslavije. Posle Drugog svetskog rata nije učinjeno ništa. Uz pomoć ambasade, 1994. godine pokrenuli su i inicijativu o rekonstrukciji. Tada je češko Ministarstvo kulture priložilo 2.000.000 kruna, međutim, država Srbija nije dala ni žutu banku... Sumnja se da sav novac i nije upotrebljen za ovu svrhu, jer je ubrzo krov počeo da prokišnjava, pa su stavljali najlon, ne bi li posmrtne ostatkenekako sačuvali. Toliko ga je bilo sramota što se uvek okupljaju pravoslavni Česi, Slovaci, Rusi, Ukrajinci, čak i Bugari dođu, a od Srba – nikoga. Čak stignu i predstavnici ambasada pomenutih država. Tek poslednjih nekoliko godina počela je da dolazii delegacija iz naše ambasade da položi venac. Ali, Dejan podseća da to nije dovoljno. Mada ni Mauzolej nije u zavidnom stanju, oštećen je i od nepoznatih kradljivaca opljačkan, stvar je alarmantnija što se groblja tiče.

– Groblje se nalazi na katastarskoj parceli koja pripada Šumarstvu Češke Republike i oni to mogu da prekopaju i preoru, kao što je neko i hteo. Jednafrancuska firma pokušala je da kupi to zemljište i tamo započne izgradnju fabrike. Za sada su zaustavljeni, jer po Ženevskoj konvenciji vojnička groblja ne smeju da se diraju u periodu od 100 godina. Ali, već 2014. će se navršiti 100 godina, i zato što pre nešto mora da se preduzme! U tu svrhu, sa još nekoliko Srba, osnovao sam Građansko udruženje „Vidovdan”, čiji je cilj obnavljanje i održavanje srpskih grobalja na teritoriji Češke. Zamolio sam da se izradi nacrt tog groblja u Jindrihovicama, kako bismo mogli od sadašnjeg vlasnika, Šumarstva Češke Republike, da tražimo da nam to zemljište proda ili pokloni, da bismo nekako sačuvali jedan od onih velikih spomenika srpske istorije. Mojaželja je da se, ako bog da, na tom mestu izgrade manastir i dovedu monasi iz Srbije, koji bi održavali Srpsko groblje i molili se za duše naših predaka.

-----------------------------------------------

Spasile ga čarape

Bilo je i onih srećnika koji su iz logora u Jindrihovicama uspeli da spasu živu glavu i vrate se kući. Jedan od njih bio je Milovan Kamatović iz sela Dobroljupci kod Župe aleksandrovačke, deda „Politikinog” dopisnika iz Praga, Milana Lazarevića. Evo kako je to bilo.

Deda Milovan je za vreme Prvog svetskog rata, sa mnoštvom civilnog stanovništva, odveden u logor. Živeo je teško kao i svi ostali. Spasio ga je paket koji mu je za Božić stigao iz Srbije, od njegove žene. U paketu, između ostalog, spakovala mu je i vunene čarape. Seo je na klupu ispred srpske barake i počeo da pregleda šta je sve dobio. U momentu kad je izvadio čarape, tuda je prošao neki ruski oficir, kome su čarape odmah zapele za oko. Pitao ga je šta traži za njih, deda je kao iz topa odgovorio da želi da ga premesti za kuvara u rusku baraku.

Rus je odbio, ali je kroz dva dana ipak pristao na ponuđeni uslov. Tako je deda postao pomoćnik kuvara. Zahvaljujući tome je i preživeo, a pomagao je i mnogim Srbima, doturajući im hranu koja je preostajala. On se posle vratio u Srbiju i deci je često, držeći ih na kolenu, pričao o svom ropstvu, ali poslednju avanturu ove svoje nevolje, povratak iz Češke, nikada nikome nije ispričao do kraja, verovatno da ne bi kvario „hepiend” sa čarapama. Njegov unuk Milan je znao da se logor nalazio u Austrougarskoj i da je imao vrlo čudno, i za izgovor, teško ime, tako da ga u porodici niko nije upamtio. Tek kad je čuo Dejanovu priču, shvatio je da se radi o logoru u Jindrihovicama.  

----------------------------------------------------- 

Gledala kako umire narod

U Jindrihovicama je nekada bilo i sedište aristokratske porodice Nostic, loze Habsburga, koji su se tu nastanili s kraja 15. veka, kada su im komunisti oduzeli zemlju i proterali ih u Austriju. Ovaj podatak indirektno ima vezu sa tokom srpske istorije. Naime, ubrzo nakon što je Gavrilo Princip izvršio atentat na princa Franca Ferdinanda, njegovo najstarije dete i jedina kći Sofija, udala se za jednog od Nostica. Premda su imali i druga imanja, ona je insistirala da se nastane upravo u Jindrihovicama. Postoje dve verzije priče o razlozima njenog dolaska. Po jednoj je želela da gleda kako pati i umire narod koji joj je ubio oca, a po drugoj, jednostavno joj se svidelo da živi u zamku svoga muža. Njihov potomak danas bezuspešno pokušava da vrati ovaj porodični zamak u svoje vlasništvo.

------------------------------------------------------------------------ 

Princip nije izdržao

U nekadašnjoj austrougarskoj tvrđavi Terezin, na pedeset kilometara od Praga, tamnovao je i Gavrilo Princip. Danas samo okovi u zidu, za koje je Princip bio vezan, svedoče o njegovom mučenju. Gavrilo Princip nije dočekao ostvarenje svojih slobodarskih ideala, jer je neposredno pred poraz i raspad Austrougarske, aprila 1918. godine, podlegao tuberkulozi kostiju.