Aršin za čast

Po povratku iz Pariza, predsednika Tadića čekalo je vapijuće pismo, u nevolji ujedinjenih novinarskih udruženja. Nešto ne verujem da će prezident biti potresen opasnim deficitom slobode štampe i govora u Srbiji. Osim ako mu neko sa severa ne zameri na puzajućem ekonomskom zatiranju novina i novinara. A tako se, na prilično podmukao način, guši iluzija o nekim, tek osvojenim ljudskim slobodama.

Pismo jeste bilo neophodno, mada i ono samo po sebi govori o rasporedu moći. Ali razbarušeni pravosudni despotizam u odnosu na izmoždene srpske medije, nije (samo) na Tadićevoj adresi. Pismo jeste nastalo povodom finansijskog progona lista ,,Danas”, i u tom slučaju solidarnost sa Panovićem i njegovom redakcijom, samo je prvi korak.

Bojim se da su se udruženja više bavila formom presude, a ne suštinom iz koje je ona nastala. Sitna poslanica šefu države i javna reakcija suviše su krotke pred osionom i korumpiranom pravosudnom montažnom kulom. I pred zakonima koji opstaju još samo u autoritarnoj raspodeli moći vladajućih klika. Dakle, prihvata li Brisel i dalje kriminalizaciju „javne klevete” i suđenje mišljenju?

Nije teško videti da je reforma pravosuđa nastala pre svega na koalicionoj podeli vlasti. U takvim mućkama, ključ i podobnost, a ne znanje i sudijsko poštenje postaju kapitalni kriterijum za izbor. Tako su nam se ponovo vratile sudije iz Vučićevih inkvizicijskih vremena devedesetih. Izgleda kao da je pravičnost srpskog pravosuđa omeđena korupcijskim okvirom, i da su logika i principi mogući samo izvan njega. Takva hipoteza iz osnova negira nezavisnost sudske vlasti, prenosi na nju koruptivnu infekciju obolele države, i pretvara je u instrument ograničavanja a ne zaštite osnovnih ljudskih sloboda.

Bez slobodne javne informacije takva se demokratska pogodnost ne da ni zamisliti. Ne verujem da predsednik Tadić može da se izbori sa pravosudnom metastazom, mada će mu „odozgo” stizati neprijatne poruke. Ne sumnjam da želi, ali takva vrsta delimične odlučnosti čoveka sa najviše vlasti u Srbiji uvek iznova otvara pitanje njene raspodele.

Ovaj tekst, naravno, nije oda takozvanom tabloidnom novinarstvu. Ono (takvo novinarstvo) nije nastalo samo po sebi nego kao jedan od mogućih odgovora na tabloidnu stvarnost. Neko reče da nam je život gori od takvih novina, i da je njihovo postojanje legitimno svuda u svetu.

Sudovi inače izbegavaju da se bave novinama i novinarima koji ne biraju reči, verovatno, smatrajući da bi takav posao bio nedelotvoran i jalov. Cilj im je da zaruše medije sa najviše uticaja i ućutkaju novinare čija reč može da nanese „duševnu bol, narušavanje ugleda i časti!”

Basara lepo reče da duševni status stranke pred sudom ne može izmeriti sudija nego psihijatrijska klinika i nadležni konzilijum. Ali ni oni nemaju spravu za baždarenje takvog žiganja kod ljudi, inače, neosetljivih na tuđe patnje. Oni su počeli da traže zaštitu vlasti tek kad su izgubili moć koja ih je držala iznad svakog zakona.

Onaj ko ima čast i ugled ne traži potvrdu tih sumnjivih ličnih vrednosti na sudu. Čast i ugled se mogu steći samo u društvu, časni ljudi o tome ne govore, sud, kao egzekutivni segment vlasti nije nadležno mesto za naplatu nečega što možda nije ni postojalo.

Problem Snežane Malović i Nate Mesarović jeste i minorno vanpravno obrazovanje pojedinih časnih sudija, kojima je dato da presuđuju u tako apstraktnim i nedokučivim fenomenima kao što je mišljenje. Mnogi od njih ne umeju da naprave razliku između javnog stava koji je neizbežan parametar društvene kritike, i namere da se duševno proburazi, na primer, neki bezbednjak ili slični mračnjak iz devedesetih.

Na jednom razgovoru sa novinarima profesor Vodinelić je savršeno dobro objasnio razliku između istinske namere da se nekome ugrozi duša ili čast, i sudijske proizvoljnosti da mimo dokaza presudi da je tako bilo. Shvatili smo da u sudu nema „mogao je!”. Samo ili jeste ili nije. Za „jeste”, moraju da postoje dokazi, za „nije”, dokazi nisu potrebni. Sumnja ne osuđuje, čak i kad je novinar izneo svoje (nedokazane) sumnje.

Autor ovih redova može da se pohvali da je zbog duševnog bola koje je posle 2000. naneo pripadnicima neuništive ,,srpske sekuritatee”, platio i plaća (na rate), preko pola miliona dinara. Primetio sam da su u svim slučajevima sudije bile skoro servilno naklonjene mojim tužiteljima. Posle svega sam saznao da su mnogi od njih „udbina deca”, sinovi i kćeri pripadnika službi.

Zbog svega, skromno preporučujem cenjenim kolegama iz novinarskih udruženja: ne pišite više Tadiću ili Malovićevoj. Presavijte tabak pa pismo praćajte u Brisel. Ne samo zbog lista ,,Danas” i tupave sudijske forme. Nego zbog otvorenog nastojanja da se surovim udarima po tankim novčanicima ugasi profesija i nastane muk.