Аршин за част

По повратку из Париза, председника Тадића чекало је вапијуће писмо, у невољи уједињених новинарских удружења. Нешто не верујем да ће президент бити потресен опасним дефицитом слободе штампе и говора у Србији. Осим ако му неко са севера не замери на пузајућем економском затирању новина и новинара. А тако се, на прилично подмукао начин, гуши илузија о неким, тек освојеним људским слободама.

Писмо јесте било неопходно, мада и оно само по себи говори о распореду моћи. Али разбарушени правосудни деспотизам у односу на измождене српске медије, није (само) на Тадићевој адреси. Писмо јесте настало поводом финансијског прогона листа ,,Данас”, и у том случају солидарност са Пановићем и његовом редакцијом, само је први корак.

Бојим се да су се удружења више бавила формом пресуде, а не суштином из које је она настала. Ситна посланица шефу државе и јавна реакција сувише су кротке пред осионом и корумпираном правосудном монтажном кулом. И пред законима који опстају још само у ауторитарној расподели моћи владајућих клика. Дакле, прихвата ли Брисел и даље криминализацију „јавне клевете” и суђење мишљењу?

Није тешко видети да је реформа правосуђа настала пре свега на коалиционој подели власти. У таквим мућкама, кључ и подобност, а не знање и судијско поштење постају капитални критеријум за избор. Тако су нам се поново вратиле судије из Вучићевих инквизицијских времена деведесетих. Изгледа као да је правичност српског правосуђа омеђена корупцијским оквиром, и да су логика и принципи могући само изван њега. Таква хипотеза из основа негира независност судске власти, преноси на њу коруптивну инфекцију оболеле државе, и претвара је у инструмент ограничавања а не заштите основних људских слобода.

Без слободне јавне информације таква се демократска погодност не да ни замислити. Не верујем да председник Тадић може да се избори са правосудном метастазом, мада ће му „одозго” стизати непријатне поруке. Не сумњам да жели, али таква врста делимичне одлучности човека са највише власти у Србији увек изнова отвара питање њене расподеле.

Овај текст, наравно, није ода такозваном таблоидном новинарству. Оно (такво новинарство) није настало само по себи него као један од могућих одговора на таблоидну стварност. Неко рече да нам је живот гори од таквих новина, и да је њихово постојање легитимно свуда у свету.

Судови иначе избегавају да се баве новинама и новинарима који не бирају речи, вероватно, сматрајући да би такав посао био неделотворан и јалов. Циљ им је да заруше медије са највише утицаја и ућуткају новинаре чија реч може да нанесе „душевну бол, нарушавање угледа и части!”

Басара лепо рече да душевни статус странке пред судом не може измерити судија него психијатријска клиника и надлежни конзилијум. Али ни они немају справу за баждарење таквог жигања код људи, иначе, неосетљивих на туђе патње. Они су почели да траже заштиту власти тек кад су изгубили моћ која их је држала изнад сваког закона.

Онај ко има част и углед не тражи потврду тих сумњивих личних вредности на суду. Част и углед се могу стећи само у друштву, часни људи о томе не говоре, суд, као егзекутивни сегмент власти није надлежно место за наплату нечега што можда није ни постојало.

Проблем Снежане Маловић и Нате Месаровић јесте и минорно ванправно образовање појединих часних судија, којима је дато да пресуђују у тако апстрактним и недокучивим феноменима као што је мишљење. Многи од њих не умеју да направе разлику између јавног става који је неизбежан параметар друштвене критике, и намере да се душевно пробурази, на пример, неки безбедњак или слични мрачњак из деведесетих.

На једном разговору са новинарима професор Водинелић је савршено добро објаснио разлику између истинске намере да се некоме угрози душа или част, и судијске произвољности да мимо доказа пресуди да је тако било. Схватили смо да у суду нема „могао је!”. Само или јесте или није. За „јесте”, морају да постоје докази, за „није”, докази нису потребни. Сумња не осуђује, чак и кад је новинар изнео своје (недоказане) сумње.

Аутор ових редова може да се похвали да је због душевног бола које је после 2000. нанео припадницима неуништиве ,,српске секуритатее”, платио и плаћа (на рате), преко пола милиона динара. Приметио сам да су у свим случајевима судије биле скоро сервилно наклоњене мојим тужитељима. После свега сам сазнао да су многи од њих „удбина деца”, синови и кћери припадника служби.

Због свега, скромно препоручујем цењеним колегама из новинарских удружења: не пишите више Тадићу или Маловићевој. Пресавијте табак па писмо праћајте у Брисел. Не само због листа ,,Данас” и тупаве судијске форме. Него због отвореног настојања да се суровим ударима по танким новчаницима угаси професија и настане мук.