Vino je kao život

 Svet idile i okrutnosti, u kojem jednoj mladoj ženi otac pruža cedulju sa imenima pet muškaraca, sa koje treba da izabere muža, postoji još samo u filmovima i romanima kakav je „Vino boje ljubavi” italijanske autorke Benedete Čibrario. Ona je juče posetila beogradski „Plato”, srpskog izdavača pomenute knjige, koju je preveo Aleksandar V. Stefanović. Benedeta Čibrario rođena je u Firenci, odrasla je u Torinu, gde je diplomirala istoriju filma, živela je u Engleskoj, ali njeno pravo boravište jeste Toskana. Reč je o njenom prvom romanu, nagrađenom prestižnim italijanskim priznanjem „Kampielo”, koji prikazuje život sa starinskih fotografija, mirise vina i maslina, kao i onaj veličanstveni osećaj povezanosti sa zemljom.

Glavna junakinja Čibrarijinog romana, primorana na ugovoreni brak, izabrala je poznanika sa očevog spiska koji joj je naizgled bio najsličniji, iz ugledne porodice, i kao i ona, ljubitelja konja i sportskog života. Međutim, ubrzo mlada kontesa shvata da je od muža dele nepremostive razlike, i zaljubljuje se u fatalnog italijansko-austrijskog plemića.

Bila bi to priča nalik na mnoge druge, o nesreći nametnute i nedostižnosti nedostupne ljubavi, da kontesa, već starica koja je preživela dva rata i koja se sada samo seća stvari, nije napustila život u gradu i otišla da živi sama na živopisno toskansko imanje, da bi se bavila proizvodnjom vina. Kao italijanska Skarlet O’Hara, ona kaže: „Znala sam da imam svoje mesto. Znala sam da ću, uvek kada to budem zaželela, ili kada mi bračni život i ono što taj život prati postane nesnosno, imati mesto gde mogu da odem”.

Svoju glavnu junakinju Benedeta Čibrario, pak, ovako opisuje za naš list:

– Moj roman govori o ženi u vremenu i društvu brzih promena, na početku 20. veka. Ona uviđa te transformacije, ali u sebi ne pronalazi snagu da sve promeni. To se naročito odnosi na društvena pravila i dužnosti. U njoj, dakle, ima i kukavičluka. Ovakve stvari dešavaju se ljudima i danas, mnogi ne uspevaju da promene u sebi ono što misle da bi trebalo. Ako postoji nešto autobiografsko u ovoj knjizi, onda su to moja hrabrost i moj kukavičluk, objašnjava Benedeta Čibrario.

Kako su Toskana i njena izuzetna priroda uticale na nastanak ovog dela, pitanje je za našu sagovornicu.

– Stvarno volim Toskanu, koja mnogo znači mojoj porodici i meni. Ono što je osobeno za ovo područje jeste da se ne menja mnogo. Predeli koji su prikazani na umetničkim slikama renesanse isto izgledaju i danas. Sama ta priroda poseduje osobeno značenje i simboliku, što sam pokušala da dočaram u knjizi. Tako da je pejzaž u ovom romanu jedan od glavnih likova. Moje pisanje uvek je usmereno i na vizuelnu komponentu i mislim da postoji znatna sličnost između literature i filma.

Vino je nesumnjivo obeležje Toskane, i deo je upečatljivog italijanskog osećaja za lepo. Kakvu ulogu ima simbolika vina u životu i sazrevanju glavne junakinje ovoga romana, pitamo autorku.

– Vino je divna metafora za ljudski život, jer da biste dobili dobro vino, treba teško da radite, da čekate i po više godina, da biste znali da li vam se trud isplatio. Vino je snažna metafora i za literaturu, pa i za ljubav, i međuljudske odnose uopšte. Treba puno da radimo na jednom odnosu da bismo posle izvesnog vremena videli rezultate – smatra Benedeta.

„Brak iz ljubavi, kakav prostakluk!”, govorila je staramajka mlade kontese. Danas nema ugovorenih brakova, nasuprot tome postoje sve slobode, a ipak ljubav se teško nalazi. Autorka ove okolnosti komentariše:

– Ljudi se u Italiji nisu venčavali zbog ljubavi, venčavali su se zbog društvenih okolnosti, i u svim staležima težili su da održe porodicu. Ali, oduvek, ljubav je bilo teško naći i zadržati.