Dežurni krivac

Kada neki sudija upre ili ne upre prstom na belu tačku, kada reprezentacija doživi neuspeh, ali i kada bilo ko pomene (ne)regularnost domaćeg takmičenja ili neki drugi problem srpskog fudbala, neki uvek imaju svog „dežurnog krivca” – prvog čoveka fudbalske organizacije Tomislava Karadžića.

Međutim, dok ga jedni kude, drugi ga hvale. Tek, vreme će pokazati da li je mogao i više i bolje?

Za vreme njegovog mandata fudbalska organizacija se finansijski stabilizovala; Beograd i Savez prvi put su posetili predsednici Svetske fudbalske federacije (Jozef Blater) i Evropske fudbalske unije (Mišel Platini), uspeo je da nagovori Radomira Antića da preuzme užarenu selektorsku fotelju i da zajedno odvedu reprezentaciju u Južnu Afriku; izgrađen je velelepni Sportski centar u Staroj Pazovi čije je zvanično otvaranje za manje od mesec dana; u saradnji s državnim organima i lokalnom samoupravom započet je proces obnavljanja infrastrukture na deset objekata i postavljeno stotinak „malih terena”; uspostavljena je bolja saradnja sa evropskom i svetskom kućom fudbala...

Zameraju mu da nije previše taktičan i da je pristrasan. Zameraju mu na tome što je otpustio Radomira Antića i kad je već to učinio što nije ranije, što je u takoreći neprijateljskim odnosima sa Crvenom zvezdom, „delije” ga optužuju da je partizanovac, „grobari” da je bio zvezdaš, neki smatraju da je bio kriv za sukob sa Olimpijskim komitetom, za izgrede na tribinama, da greši kad smatra da srpskom fudbalu trebaju arbitri iz inostranstva...

Zameraju mu i da se Fudbalski savez Srbije previše distancirao od domaćih takmičenja i prepustio ih na vođenje Zajednici superligaša i Udruženju prvoligaša, dok on tvrdi da je Savez i finansijski pomogao Zvezdi i spasao ligu davanjem para Čukaričkom da se takmiči.

Dodaje i da mu ne smeta lobiranje, da nudi svoj mandat na poverenje skupštini, da pristaje i na tajno glasanje, ali i da se zna put kako se „osvaja” FSS.

Rođen je 10. februara 1939. u Petnjici. Završio je gimnaziju u Beogradu, prvi stepen Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, a Ekonomski fakultet u Subotici. Radio je u subotičkim preduzećima. Od 1968. bio je komercijalni direktor „Jugokože”, pa generalni direktor konfekcije „Željezničar” i IMK „29. novembar” i „Agrosa”. Od decembra 1989. vlasnik je privatnog preduzeća „Glorija”. Osam godina je predsednik Fonda za izvoz, a 2007. je u Privrednoj komori Vojvodine proglašen najboljim menadžerom. Član je najviših organa Privredne komore Srbije.

U fudbalu je duže od tri decenije. Najpre u Fudbalskom savezu Vojvodine, u kojem je na mestu predsednika proveo 15 godina i za to vreme dva puta bio prvi čovek subotičkog Spartaka. U dva mandata bio je zamenik predsednika Fudbalskog saveza Srbije i Crne Gore, zatim potpredsednik FSS, pa deset meseci na čelu FK Partizan s kojim je osvojio duplu krunu (prvenstvo i kup), a od 15. jula 2008. je na sadašnjoj funkciji.

Oženjen je Đinom i imaju troje dece i petoro unučadi.

Đorđe Smiljanić