Дежурни кривац

Када неки судија упре или не упре прстом на белу тачку, када репрезентација доживи неуспех, али и када било ко помене (не)регуларност домаћег такмичења или неки други проблем српског фудбала, неки увек имају свог „дежурног кривца” – првог човека фудбалске организације Томислава Караџића.

Међутим, док га једни куде, други га хвале. Тек, време ће показати да ли је могао и више и боље?

За време његовог мандата фудбалска организација се финансијски стабилизовала; Београд и Савез први пут су посетили председници Светске фудбалске федерације (Јозеф Блатер) и Европске фудбалске уније (Мишел Платини), успео је да наговори Радомира Антића да преузме ужарену селекторску фотељу и да заједно одведу репрезентацију у Јужну Африку; изграђен је велелепни Спортски центар у Старој Пазови чије је званично отварање за мање од месец дана; у сарадњи с државним органима и локалном самоуправом започет је процес обнављања инфраструктуре на десет објеката и постављено стотинак „малих терена”; успостављена је боља сарадња са европском и светском кућом фудбала...

Замерају му да није превише тактичан и да је пристрасан. Замерају му на томе што је отпустио Радомира Антића и кад је већ то учинио што није раније, што је у такорећи непријатељским односима са Црвеном звездом, „делије” га оптужују да је партизановац, „гробари” да је био звездаш, неки сматрају да је био крив за сукоб са Олимпијским комитетом, за изгреде на трибинама, да греши кад сматра да српском фудбалу требају арбитри из иностранства...

Замерају му и да се Фудбалски савез Србије превише дистанцирао од домаћих такмичења и препустио их на вођење Заједници суперлигаша и Удружењу прволигаша, док он тврди да је Савез и финансијски помогао Звезди и спасао лигу давањем пара Чукаричком да се такмичи.

Додаје и да му не смета лобирање, да нуди свој мандат на поверење скупштини, да пристаје и на тајно гласање, али и да се зна пут како се „осваја” ФСС.

Рођен је 10. фебруара 1939. у Петњици. Завршио је гимназију у Београду, први степен Пољопривредног факултета у Новом Саду, а Економски факултет у Суботици. Радио је у суботичким предузећима. Од 1968. био је комерцијални директор „Југокоже”, па генерални директор конфекције „Жељезничар” и ИМК „29. новембар” и „Агроса”. Од децембра 1989. власник је приватног предузећа „Глорија”. Осам година је председник Фонда за извоз, а 2007. је у Привредној комори Војводине проглашен најбољим менаџером. Члан је највиших органа Привредне коморе Србије.

У фудбалу је дуже од три деценије. Најпре у Фудбалском савезу Војводине, у којем је на месту председника провео 15 година и за то време два пута био први човек суботичког Спартака. У два мандата био је заменик председника Фудбалског савеза Србије и Црне Горе, затим потпредседник ФСС, па десет месеци на челу ФК Партизан с којим је освојио дуплу круну (првенство и куп), а од 15. јула 2008. је на садашњој функцији.

Ожењен је Ђином и имају троје деце и петоро унучади.

Ђорђе Смиљанић