Ko će se prvi umoriti u Libiji

Koliko još dugo može da traje rat u Libiji? Koliko još dugo NATO može da bombarduje snage vlade u Tripoliju, a koliko dugo Gadafi još može da se odupire? Libijska slagalica ima mnogo nepoznanica, pri čemu se pobunjenici zapravo ništa ne pitaju. Oni su puka pešadija koja ide gore-dole duž puta Brega–Adždabija u zavisnosti od akcija avijacije NATO-a.

Glavnu reč ima naravno Vašington, iako SAD naizgled stoje po strani. No, iz političkih izvora na Bliskom istoku ima informacija da Vašington ubrzano traži model tranzicije vlasti u Tripoliju, i da je tim povodom u ponedeljak u Tripoli stigao jedan funkcioner američke administracije. Naime, vojna situacija na terenu ne obećava brzi trijumf NATO-a nad snagama Gadafija. Avijacija Velike Britanije, Francuske, Kanade, Belgije, Holandije, Danske, Španije i Katara, odnosno borbeni sastavi vazduhoplovstava koji učestvuju u bombardovanju Libije, već su na granici krajnje napregnutosti i borbene tehnike i pilota. Ostale zemlje NATO-a za sada ne pokazuju preveliki entuzijazam da učestvuju u tim akcijama.

S druge strane, avijacija NATO-a skoro da je potrošila sve zalihe „pametnih” bombi i raketa, pa sada mora da pređu na „glupe” bombe i projektile, odnosno obične gravitacione bombe koje su dosta neprecizne i koje u uslovima gradske borbe izazivaju velike „kolateralne” štete.

Ako SAD sa svojom borbenom avijacijom ne priskoči u pomoć Britancima i Francuzima, NATO će ubrzo izgubiti tempo dnevne borbene aktivnosti, i to bi za pobunjenike moglo da bude kobno. Pogotovo zato što se libijska armija adaptirala na vazdušne udare, izmešala sa pobunjenicima i nastupa takođe na pikapima. U takvim okolnostima, piloti NATO-a moraju da lete na visinama ispod 5.000 metara, kada mogu da budu cilj lakih prenosnih PVO raketnih sistema, a to zapadna alijansa želi da izbegne.

Kako su i London i Vašington već negirali mogućnost kopnene invazije na Libiju, avijacija NATO-a ostaje jedino sredstvo vojnog pritiska na Gadafija da se povuče sa vlasti. Tu su naravno i propagandno-psihološke metode specijalnog rata, kao kada novinar u blizini Tobruka pokazuje olupinu tenka iz kojeg su navodno Gadafijevi vojnici pucali na Tobruk. Kada se bolje pogleda taj snimak onda se vidi da je reč o nemačkom tenku „mark” iz Drugog svetskog rata, olupini tenka u blizini nekadašnjeg štaba feldmaršala Ervina Romela. Skrenuo sam pažnju kolegi o čemu se radi i – nije bilo komentara.

Ne znam kakve su to kasetne bombe upotrebljene u borbama u Misurati i ko ih je koristio. Na osnovu jedne novinarske fotografije ne mogu se praviti definitivni zaključci, jer kasetna municija ipak nije tenk. Kako libijska avijacija ne leti da bi bacala kasetne projektile, a rakete tipa „grad”, koje tamo sa višecevnih bacača BM-21 koriste vladine snage, nemaju kasetnu bojevu glavu, jer im je kalibar od 122 milimetra premali za tako nešto, to ostaje nejasno o čijim je kasetnim projektilima reč. Inače, „grad” projektili nikada i nisu imali kasetnu bojevu glavu.

Dakle, mogu li piloti NATO-a ostati u vazduhu toliko dugo koliko Gadafijevi vojnici mogu da budu u pesku? Bez Amerikanaca NATO vojno ne može da reši rat u Libiji. Diplomatsko rešenje, Saif al Islam Gadafi umesto tate na nekim budućim izborima? Možda, ali vremena za tako nešto sve je manje.

Miroslav Lazanski