Svako pobožan na svoj način

Uskršnji praznici i jutro na liturgiji pred pričest, a posle posta, za neke mlade vernike ili one nedovoljno upućene, biće novi ispit. Da li će izgovoriti molitve kako bi trebalo, prekrstiti se u pravom momentu... Nema sumnje da će neki prethodno na Internetu provrteti bar jedan od sajtova koji bi ih u to uputio, pitati nekog vremešnijeg u porodici. Mada će većina jednostavno ući u crkvu pevati kako znaju ono što i crkveni hor i ljudi oko njih ili ćutati gledajući šta drugi rade pa to ponavljati. I biće im lepo kao da su naizust izgovorili sve pomalo, ili malo više, nerazumljive reči iz „crkvenih knjiga“.

– Čim je došao, to je velika stvar, nešto ga je dovelo, san, sugestija, neznanje ili poluznanje, ali trudimo se da svetinju učinimo pristupnom na pravi način svakome. Mnogi ovde shvate da ne bi trebalo ići kod vračara, da se ne zavaravaju iako je u nesreći čovek spreman da veruje svemu i ponaša se iracionalno i rade ono što nikada ne bi. Naše je da ukažemo, pružimo svaku vrstu duhovne pomoći, utehe i radujemo se ako ljudi odavde odu rasterećeni. I to je poslanje Crkve – kaže protojerej stavrofor Radomir Popović, starešina crkve Ružice i kapele Svete Petke.

Ipak, prilika je da od upućenih sagovornikasaznamo nešto više o tome gde je Srpska pravoslavna crkva danas, kakvi su njeni vernici s obzirom na to da mogu na kompjuteru da „listaju” Sveto pismo, mobilnim čak razmenjuju „svete poruke”, a u prepunom autobusu, barem u Beogradu, putnici dok prolaze pored neke crkve obavezno se prekrste. Doduše, mlađarija koja nosi brojanicu rado će boju „narukvice iz crkve“ prilagođavati boji duksa i uporno je nositi jer oseća da bi to tako trebalo i preko „fejsa” možda čak i kontaktirati sa nekim od sveštenika koji su tu takođe umreženi.

– Srpska pravoslavna crkva se trudi da odgovori na potrebe savremenog čoveka, i ne libi se da u tu svrhu koristi i sredstva savremene komunikacije, poput Interneta. Postoje mnogobrojni crkveni sajtovi, forumi, elektronske biblioteke, na kojima se svi koji su zainteresovani za pravoslavnu veru mogu više informisati o njenim različitim sadržajima – kaže teolog Andrijana Mladenović iz Hrišćanskog kulturnog centra, pri manastiru Svetog arhangela Gavrila u Zemunu. – Za sve hrišćane, pa i za mlade, vrhunac življenja u Crkvi je upravo u evharistijskom učestvovanju. Tako da bih ja rekla da se dolaskom na liturgiju u crkvu ne završava sve, već sve otpočinje.

Naša sagovornica primećuje da su u poslednje dve decenije mladi sve više prisutni u crkvi.

– Pored veronauke i horova, ima i onih koji se bave medijima – radom na različitim verskim radio-stanicama, zatim prevođenjem, izdavaštvom, ikonopisom, kaligrafijom, poezijom, glumom, pokloničkim putovanjima, organizovanjem seminara i predavanja pri crkvama. Mislim da bi i sami mladi ljudi, u skladu sa onim što i jeste karakteristika mladosti, trebalo da pokažu što je više moguće inicijative i nađu prostora za svoj rad i stvaralaštvo pod okriljem crkve. I mislim da mnogi to i nalaze! Veronauka u tome svakako pomaže, i verujem da će se plodovi njenog rada tek prepoznati.–Moje iskustvo govori da u ovoj zemlji zaista postoji veliki broj mladih ljudi koji su veoma talentovani i vredni, samo je pitanje da li smo kao društvo, a i kao Crkva, spremni da njihove kvalitete prepoznamo i dalje usmeravamo – primećuje Andrijana Mladenović.

Ipak, znaju li svi koji uđu u crkvu da se ponašaju kako dolikuje takvom mestu, u šorcu, golih ramena, devojke našminkane sa ružom na usnama…

– Naš narod je dugo bio „odsečen” od aktivnog crkvenog života, tokom vremena komunizma o religiji se govorilo uglavnom samo pogrdnim rečima. Nemajući priliku da se upoznaju sa onim što je autentično crkveno iskustvo, ljudi danas često ne znaju da se ponašaju u crkvi, pa se mogu primetiti različite novine, koje mogu biti i simpatične ukoliko se u njima prepozna nečija želja da se aktivno uključi i projavi svoju veru, ali naravno da se samo na tome ne treba zadržati i da to ne bi trebalo da postane pravilo – upozorava Mladenović. – Verujem da će se baš kroz veronauku i decu koja je pohađaju ovaj jaz između neznanja i želje da se ipak bude deo Crkve premostiti i da će i roditelji imati prilike da više i neposrednije saznaju o veri, pa i o ponašanju u crkvi. Ne možemo svi sve odjednom da znamo, pa bismo morali da imamo više strpljenja, a i da zaista učimo što više o svojoj veri, pre svega od onih koji o tome zaista imaju šta da nam posvedoče, a ne da se slepo držimo praznoverica ili običaja koji ne dotiču naše srce.

Slično govori i naš sagovornik koji nosi mantiju.

– Odlazak na liturgiju trebalo bi da se shvati kao potpuno sebepredavanje, predavanje sopstvenog smisla, poziva na smisao. Čoveka današnjice, stoga, treba edukovati u pravcu otkrivanja evharistijske istine. Liturgija je poziv: dođi i vidi – jednostavno odgovara jeromonah Jefrem (Šekarić), igumanmanastira Moravica, inače apsolvent na Teološkom i Filozofskom fakultetu.

Neki kažu da Crkva ne treba da izlazi na Internet, pogotovo ne na virtuelno socijalno polje Fejsbuka, primećuje jeromonah Jefrem. Ali kako je danas Internet civilizacija u usponu, u zavidnom usponu, potrebno je da se i Crkva oglasi na tom polju siguran je naš sagovornik. Ona ne bi trebalo apsolutno da afirmiše tu pojavu, ali ni da se odrekne aktivnog učešća da i na tom polju malo uputi čoveka njegovom smislu.

– Sveštenici sa Fejsbuka moraju znati svoje granice, granice koje ne bi trebalo prelaziti. Njihov rad na tom polju trebalo bi da edukuje ljude u smislu opasnosti koju nosi virtuelna civilizacija, da se ukaže na to kako je virtuelnost mesto masovne pojave psihologije raznih amplituda. Virtuelni lik je lik skrivenog profila. U realnosti se ljudi od ljudi skrivaju i na neki način čuvaju moral, u virtuelnosti pak nema granice, sve se otkriva, otkrivaju se niske strasti. Crkva ne treba da okrene leđa ovim problemima već treba da jasno odgovori zahtevu vremena kao što je to činila u prošlosti – uverava iguman manastira Moravica.

A kada se tokom bogosluženja neki vernici na neki način razlikuju od drugih po ponašanju, izgledu... Goran Radenković, profesor Bogoslovije „Sveti Sava” u Beogradu, koja ove godine proslavlja 200 godina od osnivanja, kaže:

– SPC je tradicija, a ne doslednost tradiciji. Ona je kanon, zadata svima nama. Postoje različite eksplikacije pobožnosti. Čovek mora da bude srećan i da voli život. Dopustite svakom da ispoljava svoju pobožnost kako misli da treba. Zašto suditi ako je neko drugačiji? Ono što neki nazivaju „bacanjem po podu” jesu metanije, ritualna poklonjena uoči Vaskrsa koja imaju svoj smisao i mesto. Dostojevski ih je, recimo, smatrao najdubljom suštinom istočnog pravoslavnog sveta – podseća profesor Radenković.

– Što se tiče marama, mogao bih slobodno da kažem da je detalj iz Poslanice apostola Pavla Korinćanima bukvalno tumačen. U Korintu su u vreme apostola Pavla bili aktuelni orgijastički kultovi, pa su žene učesnice išle raspuštene kose. On je praktično savetovao da hrišćanke budu zabrađene maramama kako bi se razlikovale. Postoje mnoge delatnosti, samo se treba raspitati. Postoji živi život crkve. Međutim, ako neko želi da nosi maramu u crkvi, ne valja ga osuđivati. Niti treba osuđivati onog ko bez marame uđe u crkvu. Opasno je kad sebe postavimo za merilo svega. Tu se gubi pobožnost jer hrišćanstvo je interpersonalno. Ono je ljudskost i autentični humanizam. Treba se zamisliti duboko nad tajnom da je Bog postao čovek, a još više da je Hrist vaskrsao iz mrtvih i smrću smrt pobedio. Hrišćanstvo je religija radosti – tvrdi ovaj poznavalac crkve.

Ipak, koliko je Srpska pravoslavna crkva bliska mladim ljudima, da li im može biti oslonac u ovim vremenima?

– Posle podviga premijera Zorana Đinđića i episkopa Irineja Bulovića i uvođenja veronauke u škole, produbljena je svest o postojanju vekovne institucije Crkve, iz koje je proizašla evropska civilizacija, doduše sada sekularizovana. Religija nikad nije bila bliža deci nego danas, kada o njoj slušaju u školskim klupama. Ona jeste fakultativna, ali hrišćanstvo i jeste izbor. Urednik sam emisije na Javnom servisu „Verska biblioteka“, u okviru „Verskog mozaika Srbije”, emisije koja sarađuje sa svim konfesijama, posebno sa katolicima. Ne vidim da su vernici Rimokatoličke crkve u našoj zemlji privilegovaniji od vernika Pravoslavne crkve. Za druge delove sveta nisam kompetentan da govorim – kaže profesor sa bogoslovije.

Ipak, on ističe da Srpska pravoslavna crkva ima svoj sajt, kao što ga imaju i eparhije, pri crkvama postoje biblioteke u koje svako može da ode, postoji turistička agencija za hodočasnike Dobročinstvo, zatim agencija pri Hramu Svetog Save koja organizuje putovanja do Svete gore, Jerusalima, Kosova...

– Nisam ovlašćen, ali hajde da pomenem da se u Eparhiji bačkoj za Uskrs skupljaju prilozi za instituciju „Zemlja živih”, koja već nekoliko godina, uz tim stručnjaka, leči ljude zavisne od narkotika. Ove godine naši sveštenici su, po savetu patrijarha srpskog gospodina Irineja, izdvojili deo primanja za otvaranja narodnih kuhinja na Kosovu. Postoje mnoge delatnosti, samo se treba raspitati. Postoji živi život Crkve – ističe Radenković.

-------------------------------------------        

Instant komunikacija

Znaju li vernici molitve i crkvena pravila? Andrijana Mladenović ocenjuje da oni vernici koju učestvuju u bogoslužbenom životu crkve svakako znaju ili imaju prilike da se sve više uče molitvi i molitvama.

– To što je Internet glavno sredstvo komunikacije danas, za crkvu ne predstavlja problem, naprotiv to se može iskoristiti upravo u njenom misionarskom radu, ali svakako da to nije i jedino sredstvo i treba ostati svestan i mogućih loših posledica koje takva instant komunikacija ostavlja na naše međuljudske odnose. Za crkvu, sveta liturgija je oduvek bila prava mera istinskog načina postojanja čoveka. Učestvovanje u liturgiji je naša istinska molitva, naše pokajanje i želja da budemo jedno sa vaskrslim Gospodom, da život i ljubav pobeđuju već sada i ovde, i samo tako možemo da istinski uzrastamo u veri i budemo verodostojni članovi crkve i so svetu – objašnjava Mladenovićeva.

----------------------------------------------------------------------- 

Ima li novih običaja

Devojke i žene obučene u tesne farmerke, ali sa maramom na glavi, ruka vernika koja se tokom molitve spušta do poda, klečanje i ljubljenje poda u crkvi često zbuni pravoslavce koji misle da su to neki novi vernici uveli nova pravila ili ih doneli sa nekih drugih prostora.

– Gledano istorijski, Crkva i kanoni nikad ne donose neke nove običaje. Postoje bogoslužbena pravila, kao simbolizmi. Hrišćanski simboli i pravila predstavljaju pedagoške slike koje nose jedan određeni smisao. Dakle, pravila i simbolizama je uvek bilo u crkvi i uvek u aktivnoj crkvenoj interpretaciji, jer bogosluženje ne može postojati bez simbolizama – odgovara jeromonah Jefrem.

-------------------------------------------

Ruka je pružena

Kako pomiriti crkvu, veru, interesovanje mladih, beznađe zbog nemogućnosti da se nađe posao sa fakultetskom diplomom, život u istom stanu sa roditeljima i posle tridesete?

– Po antropologu Natanu Ekermanu, nalazimo se prvi put, zbog tehničke revolucije i izvesne akceleracije istorije, u tehnosferi. Mislim da je prisutna sve veća pasivnost čoveka i da su sve jači uticaji medija uključujući i Internet i druge oblike javne komunikacije – uzvraća profesor Goran Radenković. – Bolno je što visokoobrazovani ljudi rade najniže poslove u inostranstvu. Naše društvo je, zaista, ostvarenje teatra apsurda. Ostvaruje se ono što su nekad bile lude vizije Beketa, Joneska i Kamija... Vrednosti su poremećene. U takvom društvu ni crkva nije pod staklenim zvonom jer crkva smo svi mi. Ona nije samo institucija, već i zagrljaj i pružanje ruke. Tražimo modele kako uticati na verne, posebno mlade, i pomagati im. Demagogija je davati recepte za savršeno društvo, ali zato crkva pruža ruku svakom ko joj se obrati. Ruka je pružena – prihvatite je.

--------------------------------------------- 

Svakoga saslušaju

Starešina crkve Ružice i kapele Svete Petke na Kalemegdanu kaže da ponekad zaista ne mora da čita dnevnu štampu, ali da stojeći pred vernicima saznaje koja se nesreća negde dogodila ili koja operacija se izvodi na VMA.

– Ljudi dođu ovde zbog molitve, neki i samo iz sujeverja, pa čak i oni koji nisu kršteni ili pripadaju nekoj drugoj veri. Mi smatramo da ništa nije slučajno već po volji Božjoj. Sve u svemu, naroda uvek ima, oni iz Amerike, Britanije ili Australije traže da im pošaljemo vodicu sa izvora Svete Petke i mi to činimo, upakujemo je kao lek i predamo na poštu. Godišnje nekoliko stotina hiljada ljudi prođe kroz kapelu Svete Petke, ona kao da ih sve dočekuje i ispraća – napominje otac Radomir Popović.