Omaž „onima koji se nisu slagali“

Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona

Aleksandrija – Grupa intelektualaca koja je sa raznih aspekata proučavala i pratila komunizam, provela je tri dana u (7–9. aprila) u jednom hotelu u Aleksandriji, istorijskoj varoši u Virdžiniji, desetak kilometara jugoistočno od Vašingtona, da bi rasvetlili jedan aspekt socijalističkih režima Sovjetskog Saveza i Istočne Evrope, odnosno Jugoslavije – ulogu političkih disidenata u njima.

Bio je to skup Konferencije slovenskih studija, najstarije univerzitetske asocijacije u Americi koja proučava slovenski deo istočne Evrope i Rusije, odnosno bivšeg SSSR-a. U središtu pažnje ovoga puta bio je jugoslovenski disident Mihajlo Mihajlov: skup se podudario i sa prvom godišnjicom njegove smrti. Među onima koji su mu odali poštovanje bilo je dosta njegovih američkih prijatelja, od kojih su neki i sami bili disidenti, ili politički imigranti. Ono što se tom prilikom moglo čuti bio je u svakom slučaju zanimljiv, kako za razumevanje prošlosti, tako i sadašnjosti, zbir pogleda na biografije, uverenja, ideje (i zablude) „onih koji se nisu slagali“, kako je pojam „disident“ jezgrovito definisao Predrag Pajić, viši bibliotekar Kongresne biblioteke, jedan od učesnika (i organizatora) simpozijuma.

Pored Mihajlova, analiziran je i dvojac sovjetskih disidenata: Andreja Saharova i Aleksandra Solženjicina, a pominjani su i drugi: Milovan Đilas, Boris Pasternak, Vasili Aksionov… Mihajlov je ipak bio u središtu pažnje, kako zbog svog „dvojnog“ statusa: bio je Jugosloven ruskog porekla, proganjan je i zatvaran od strane jugoslovenskog režima zbog svojih tekstova o Rusiji – ali je bilo i sveobuhvatnih analiza njegovih političkih ideja i delovanja, od „Demokratske internacionale“, do njegovih objašnjenja da on ustvari nije „disident“, nego samo građanin koji sve što radi, radi po zakonu zemlje u kojoj živi, razotkrivajući svojim činjenjem – pokušaj da pokrene politički časopis, naprimer – režimsku hipokriziju i pravu stvarnost koja se nalazila ispod površine njegovih propagandnih proklamacija.

Mihajlov je, prema onome što je o njemu iznela Tatjana Jovanović, urednica beogradskog časopisa „Republika“, „bio svedok vremena i savremenik, ali ne i sudija“. Bio je, kaže ona zatim, „komentator, ali ne i sudbinski prorok“. Bio je „zabrinut, ali ne i poražen“ čak ni 1978, kada je u intervjuu „Njusviku“ predvideo „krvavu balkansku klanicu“. „Sa korenima u tri nacije i možda nekim mističnim kosmopolitizmom u sebi, nije mogao da bude ničiji nacionalista“, konstatovala je Jovanovićeva.

Za Džona Glada, profesora na Univerzitetu Merilenda, Mihajlov je bio i jugoslovenski i ruski disident i politički emigrant, mada je bilo velikih razlika između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, kako u pogledu načina života, tako i slobode izražavanja. Jugoslavija je ustvari, u poređenju sa SSSR-om, „bila Zapad“.

Ali Zapad i zapadni mediji su se na jedan način odnosili prema ruskim, a na drugi prema jugoslovenskim disidentima, što je veoma argumentovano analizirao Veljko Rašević, dugogodišnji šef redakcije emisija za Jugoslaviju Glasa Amerike i zamenik šefa odeljenja za južnu Evropu. Razlog za to je bio u „realpolitici“: otkako je Jugoslavija 1948. isključena iz Informbiroa, Zapad se prema njoj odnosio sa velikom dozom obazrivosti, što je bilo korisna alatka njegove politike prema Sovjetskom Savezu i njegovimistočnoevropskim satelitima.

Sovjetski disidenti su zato dobijali mnogo veći publicitet od jugoslovenskih: odnos Titovog režima prema Đilasu i Mihajlovu beležen je uglavnom činjenično, najčešće sasvim koncizno i veoma retko komentarisan.

Objašnjenje je i pomoć, ekonomska i vojna, koju su prevashodno SAD pružale Jugoslaviji, kao i velika kulturna i naučna razmena, izložbe raznih vrsta, prevođenje i objavljivanje američkih autora na srpskohrvatski i međusobne posete važnih ličnosti.

Veljko Rašević je to ilustrovao i sa dve epizode u kojima je američka ambasada u Beogradu pokušala da spreči emitovanje intervjua koji su novinari Glasa Amerike napravili sa Mihajlom Mihajlovom i Milovanom Đilasom. Oba intervjua su na kraju puštena u etar, a u poslednjoj takvoj epizodi, u novembru 1977, intervju koji je dao Mihajlov posle svog izlaska iz zatvora emitovan je, na urgiranje tadašnjeg američkog ambasadora u Beogradu Lorensa Iglbergera (potonjeg državnog sekretara) kod svojih vašingtonskih šefova, dva dana kasnije, ali ne i za srpskohrvatsko govorno područje.

„U to vreme – vreme realpolitike – status ljudi kao Mihajlo Mihajlov bez sumnje je džinovski“, konstatovao je Veljko Rašević. „Možda je najprikladniji izraz koji je pridodan njegovom imenu onaj koji mu je dao Amnesti internešenel – zatvorenik savesti.“

Za Edvarda Lozanskog, profesora Američkog univerziteta u Moskvi, svi disidenti su u Americi doživljavani kao model, kao neka vrsta svetionika na uzvišenju. Nisu bili članovi nekog aktivnog političkog pokreta, jednostavno su govorili. Profesor Lozanski nije propusti ni da ukaže na današnji paradoks: „Mi danas pozajmljujemo novac od Kine da bismo njime pomagali rusku demokratiju.“

Čini se da je najsveobuhvatniji prilog na konferenciji dao Ajra Štraus, bivši Fulbrajtov profesor međunarodnih odnosa na nekoliko univerziteta u Moskvi, a danas osnivač i koordinator za SAD nevladine organizacije „Komitet za Istočnu Evropu i Rusiju u NATO“. On je analizirao sudbinu „disidentskog internacionalizma“ posle 1989, osvetljavajući njegove uspehe, neuspehe i nedovršene poslove nakon 1989, posebno se baveći odnosom disidenata i režima u kojima su delovali, s jedne, i odnosom Zapada prema zemljama bivšeg socijalizma posle pada Berlinskog zida i raspada tog sistema, sa druge strane.

On Mihajlova ustvari svrstava u „rusofile“, polazeći ne samo od toga da su njegovi najvažniji tekstovi bili o ruskoj književnosti i filozofiji, da je to bila i njegova profesura u Jugoslaviji, a kasnije i u Americi. Mihajlov je verovao da je svetu potrebna ruska filozofija, „njegovo političko zapadnjaštvo uključivalo je i cilj integracije Rusije u Zapad“. (Jedno od njegovih predviđanja, konstatuje Štraus, moglo bi da se na kraju ostvari: da kineska pretnja natera Rusiju da se vrati Zapadu.)

Ajra Štraus se osvrće i na „Demokratsku internacionalu“ koja je bila Mihajlovljevo čedo, osnovanu 1979, malo posle njegovog odlaska na Zapad, čiji je cilj bila borba za demokratiju svugde, a krajnji cilj „demokratska svetska vlada“. Kao glavnim postignućem disidenta ovaj autor smatra ukazivanje na realnost da je komunizam apsurdan i degenerativankao sistem socijalne organizacije, jer je suzbijao informacije. Za pravo im je dala mirna likvidacija totalitarnog režima Sovjetskog Saveza i njegovog produženog evropskog prostora, čime je okončan hladni rat – što je ogroman rezultat.

Disidentski neuspeh je pak precenjivanje „internacionalizma“ Zapada, pri čemu je Ajra Štraus najkritičniji prema njegovoj strateškoj odluci da bivše socijalističke zemlje u svoje okrilje, u Evropsku uniju pre svega, primi kroz zamršenu birokratsku proceduru ispunjavanja svih kriterijuma, umesto da to učini primarno političkom odlukom, što bi podrazumevalo i „drugorazredno članstvo“, ali bi postiglo mnogo povoljniji politički rezultat, a u krajnjem ishodu, možda i Jugoslaviju poštedelo traumatičnog raspada, s obzirom na to da je od svih socijalističkih zemalja ona za EU bila najspremnija.

„Socijalistički sistemi su se sami urušili, pali su kao zrele kruške“, rezimira Predrag Pajić, „ali disidenti, poput Mihajlova, veoma su doprineli da se spozna njihova prava priroda“.

Još jedna naučna konferencija posvećena Mihajlu „Miši“ Mihajlovu u Americi najavljena je inače za početak avgusta u Pasadeni, nedaleko od Los Anđelesa, pod naslovom „Prva sloboda: Mihajlovljevo traganje za demokratijom i ljudskim pravima“. Organizator je „Žurnal za interdisciplinarne studije“.