Омаж „онима који се нису слагали“

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Александрија – Група интелектуалаца која је са разних аспеката проучавала и пратила комунизам, провела је три дана у (7–9. априла) у једном хотелу у Александрији, историјској вароши у Вирџинији, десетак километара југоисточно од Вашингтона, да би расветлили један аспект социјалистичких режима Совјетског Савеза и Источне Европе, односно Југославије – улогу политичких дисидената у њима.

Био је то скуп Конференције словенских студија, најстарије универзитетске асоцијације у Америци која проучава словенски део источне Европе и Русије, односно бившег СССР-а. У средишту пажње овога пута био је југословенски дисидент Михајло Михајлов: скуп се подударио и са првом годишњицом његове смрти. Међу онима који су му одали поштовање било је доста његових америчких пријатеља, од којих су неки и сами били дисиденти, или политички имигранти. Оно што се том приликом могло чути био је у сваком случају занимљив, како за разумевање прошлости, тако и садашњости, збир погледа на биографије, уверења, идеје (и заблуде) „оних који се нису слагали“, како је појам „дисидент“ језгровито дефинисао Предраг Пајић, виши библиотекар Конгресне библиотеке, један од учесника (и организатора) симпозијума.

Поред Михајлова, анализиран је и двојац совјетских дисидената: Андреја Сахарова и Александра Солжењицина, а помињани су и други: Милован Ђилас, Борис Пастернак, Васили Аксионов… Михајлов је ипак био у средишту пажње, како због свог „двојног“ статуса: био је Југословен руског порекла, прогањан је и затваран од стране југословенског режима због својих текстова о Русији – али је било и свеобухватних анализа његових политичких идеја и деловања, од „Демократске интернационале“, до његових објашњења да он уствари није „дисидент“, него само грађанин који све што ради, ради по закону земље у којој живи, разоткривајући својим чињењем – покушај да покрене политички часопис, например – режимску хипокризију и праву стварност која се налазила испод површине његових пропагандних прокламација.

Михајлов је, према ономе што је о њему изнела Татјана Јовановић, уредница београдског часописа „Република“, „био сведок времена и савременик, али не и судија“. Био је, каже она затим, „коментатор, али не и судбински пророк“. Био је „забринут, али не и поражен“ чак ни 1978, када је у интервјуу „Њусвику“ предвидео „крваву балканску кланицу“. „Са коренима у три нације и можда неким мистичним космополитизмом у себи, није могао да буде ничији националиста“, констатовала је Јовановићева.

За Џона Глада, професора на Универзитету Мериленда, Михајлов је био и југословенски и руски дисидент и политички емигрант, мада је било великих разлика између Југославије и Совјетског Савеза, како у погледу начина живота, тако и слободе изражавања. Југославија је уствари, у поређењу са СССР-ом, „била Запад“.

Али Запад и западни медији су се на један начин односили према руским, а на други према југословенским дисидентима, што је веома аргументовано анализирао Вељко Рашевић, дугогодишњи шеф редакције емисија за Југославију Гласа Америке и заменик шефа одељења за јужну Европу. Разлог за то је био у „реалполитици“: откако је Југославија 1948. искључена из Информбироа, Запад се према њој односио са великом дозом обазривости, што је било корисна алатка његове политике према Совјетском Савезу и његовимисточноевропским сателитима.

Совјетски дисиденти су зато добијали много већи публицитет од југословенских: однос Титовог режима према Ђиласу и Михајлову бележен је углавном чињенично, најчешће сасвим концизно и веома ретко коментарисан.

Објашњење је и помоћ, економска и војна, коју су превасходно САД пружале Југославији, као и велика културна и научна размена, изложбе разних врста, превођење и објављивање америчких аутора на српскохрватски и међусобне посете важних личности.

Вељко Рашевић је то илустровао и са две епизоде у којима је америчка амбасада у Београду покушала да спречи емитовање интервјуа који су новинари Гласа Америке направили са Михајлом Михајловом и Милованом Ђиласом. Оба интервјуа су на крају пуштена у етар, а у последњој таквој епизоди, у новембру 1977, интервју који је дао Михајлов после свог изласка из затвора емитован је, на ургирање тадашњег америчког амбасадора у Београду Лоренса Иглбергера (потоњег државног секретара) код својих вашингтонских шефова, два дана касније, али не и за српскохрватско говорно подручје.

„У то време – време реалполитике – статус људи као Михајло Михајлов без сумње је џиновски“, констатовао је Вељко Рашевић. „Можда је најприкладнији израз који је придодан његовом имену онај који му је дао Амнести интернешенел – затвореник савести.“

За Едварда Лозанског, професора Америчког универзитета у Москви, сви дисиденти су у Америци доживљавани као модел, као нека врста светионика на узвишењу. Нису били чланови неког активног политичког покрета, једноставно су говорили. Професор Лозански није пропусти ни да укаже на данашњи парадокс: „Ми данас позајмљујемо новац од Кине да бисмо њиме помагали руску демократију.“

Чини се да је најсвеобухватнији прилог на конференцији дао Ајра Штраус, бивши Фулбрајтов професор међународних односа на неколико универзитета у Москви, а данас оснивач и координатор за САД невладине организације „Комитет за Источну Европу и Русију у НАТО“. Он је анализирао судбину „дисидентског интернационализма“ после 1989, осветљавајући његове успехе, неуспехе и недовршене послове након 1989, посебно се бавећи односом дисидената и режима у којима су деловали, с једне, и односом Запада према земљама бившег социјализма после пада Берлинског зида и распада тог система, са друге стране.

Он Михајлова уствари сврстава у „русофиле“, полазећи не само од тога да су његови најважнији текстови били о руској књижевности и филозофији, да је то била и његова професура у Југославији, а касније и у Америци. Михајлов је веровао да је свету потребна руска филозофија, „његово политичко западњаштво укључивало је и циљ интеграције Русије у Запад“. (Једно од његових предвиђања, констатује Штраус, могло би да се на крају оствари: да кинеска претња натера Русију да се врати Западу.)

Ајра Штраус се осврће и на „Демократску интернационалу“ која је била Михајловљево чедо, основану 1979, мало после његовог одласка на Запад, чији је циљ била борба за демократију свугде, а крајњи циљ „демократска светска влада“. Као главним постигнућем дисидента овај аутор сматра указивање на реалност да је комунизам апсурдан и дегенеративанкао систем социјалне организације, јер је сузбијао информације. За право им је дала мирна ликвидација тоталитарног режима Совјетског Савеза и његовог продуженог европског простора, чиме је окончан хладни рат – што је огроман резултат.

Дисидентски неуспех је пак прецењивање „интернационализма“ Запада, при чему је Ајра Штраус најкритичнији према његовој стратешкој одлуци да бивше социјалистичке земље у своје окриље, у Европску унију пре свега, прими кроз замршену бирократску процедуру испуњавања свих критеријума, уместо да то учини примарно политичком одлуком, што би подразумевало и „другоразредно чланство“, али би постигло много повољнији политички резултат, а у крајњем исходу, можда и Југославију поштедело трауматичног распада, с обзиром на то да је од свих социјалистичких земаља она за ЕУ била најспремнија.

„Социјалистички системи су се сами урушили, пали су као зреле крушке“, резимира Предраг Пајић, „али дисиденти, попут Михајлова, веома су допринели да се спозна њихова права природа“.

Још једна научна конференција посвећена Михајлу „Миши“ Михајлову у Америци најављена је иначе за почетак августа у Пасадени, недалеко од Лос Анђелеса, под насловом „Прва слобода: Михајловљево трагање за демократијом и људским правима“. Организатор је „Журнал за интердисциплинарне студије“.