Mungosov ples sa ajkulama

Ronio je sa Žakom Kustoom. Učestvovao u snimanju prvog jugoslovenskog filma o ajkulama. Našao se među roniocima koji su opremljeni bocama s kiseonikom savladali dubinu od 115 metara. Važi za pionira akva-speleologije u SFRJ. Prvi u svetu otvorio je školu ronjenja za osobe sa invaliditetom. Pola veka bavi se ronilaštvom i ekstremnim ronilaštvom – Karaburac Bratislav Marković Mungos.

– Sa Kustoom sam se upoznao u Parizu. Bio je vrlo zainteresovan za naše poduhvate ronjenja u pećinama i podvodnu fotografiju, a ja za njegova ekološka istraživanja na Antarktiku. Zajedno smo ronili u akvatoriju JužnoafričkeRepublike,dogovarali se da zajedno krenemo u istraživanje tajni Dunava... Nažalost,Kusto je preminuo, ali se nadam da ću ostvariti i deo njegovog sna – a to je otkriće lokacije groba Atile Biča Božijeg. Verujem da se to mesto nalazi na delu toka Dunava kroz našu zemlju– kaže Marković.

U ronjenju, naročito ekstremnom,važno je poznavati fiziku, medicinu, meteorologiju...

– Medicina je na prvom mestu, jer je od presudne važnosti znati kako organizam reaguje u vodi. Na svakih deset metara dubine, pritisak raste za jedan bar. Granica ronjenjasa bocama kiseonika je 40 metara. Sve dublje od togaskopčano je sa rizicima od povećanog krvnog pritiska, ali i pojave,,kiseoničke epilepsije”,kada kiseonik postaje toksičan, a azot deluje kao narkotik, pa se ronilac oseća kao da je pod dejstvomalkohola. To stanje se i naziva „pijanstvo velikih dubina” koje u ekstremnim slučajevima može da dovede do padanja u san –objašnjavaMarković.

Ovaj prekaljeni ronilac je, još kao srednjoškolac, prve ,,zarone” naučio na bazenu Garde u Košutnjaku. I to u školi Zorana Fotića, rodonačelnika ronjenja u bivšoj Jugoslaviji.

–Obišao sam gotovo čitav svet, sa izuzetkom Australije. Ronio sam u Južnom kineskom moru, Indijskom okeanu, Atlantiku, u vodama oko Kube, Mauricijusa, Cejlona, Tenerifa, u nebrojenim jezerima, rekama... Najlepše jeu morskim dubinama, vidljivost je veća, toplija je voda, boje i podvodni svet su raznovrsni. U okeanima je rizičnije,ima jakih struja, kao u rekama. Na Maldivima, gde je nastao prvifilm o ajkulama u jugoslovenskoj produkciji, struja koja je iznenada naišla bila jetoliko jaka da su dvojica Austrijanaca počela da se dave, jedva sam uspeo da ih spasem – kaže Marković.

Mungos kaže da se ajkula nikadanije bojao. Pre polaska na snimanje storija o ovim predatorima naoružao se–znanjem.

– Ajkula kreće u lov ako je gladna i ako nije suviše rizično. Pre napada, uvek kruži oko plena, a kreće se suprotno od struje. Krv ili titraje potencijalne žrtve oseti i na daljini od 100 kilometara. Zbog toga smo pri snimanju i koristili simulacije titraja kako bi okupili što više ajkula, ali smo strogo vodili računa u koje doba dana snimamo, koja je temperatura vode, koje boje dominiraju. Kada se o svemu vodi računa, rizik je minimalan. I ovi naše psi lutalice, opasniji su od ajkula. Uopšte, moderni filmovi u ljudima podstičuiracionalne strahove od biljaka i životinja, a one su bezazlene u poređenju sa čovekom– objašnjava Mungos.

Branka Vasiljević

-----------------------------------------------------------

Iz straha se izranja – znanjem

Ronjenje je, tvrdi Marković, jedan od najbezbednijih sportova, a u klubu ,,Amfora”, čiji je predsednik, obučavaju i desetogodišnjake.

–Ronioci uvek idu u parovimai u vezi su u svakom trenutku.Osnovni problem kod početnika je strah. Kada čovek sazna sve o vodi, u kojoj se ustvari i rodio, o svom organizmu, o ronilačkoj opremi, strahovi jedan po jedan nestaju. Taj sklad vode, čoveka, zvuka, flore i faune... E to je za mene poezija – sa sjajem u očima priča o svom ,,smislu života” Mungos.