Мунгосов плес са ајкулама

Ронио је са Жаком Кустоом. Учествовао у снимању првог југословенског филма о ајкулама. Нашао се међу рониоцима који су опремљени боцама с кисеоником савладали дубину од 115 метара. Важи за пионира аква-спелеологије у СФРЈ. Први у свету отворио је школу роњења за особе са инвалидитетом. Пола века бави се ронилаштвом и екстремним ронилаштвом – Карабурац Братислав Марковић Мунгос.

– Са Кустоом сам се упознао у Паризу. Био је врло заинтересован за наше подухвате роњења у пећинама и подводну фотографију, а ја за његова еколошка истраживања на Антарктику. Заједно смо ронили у акваторију ЈужноафричкеРепублике,договарали се да заједно кренемо у истраживање тајни Дунава... Нажалост,Кусто је преминуо, али се надам да ћу остварити и део његовог сна – а то је откриће локације гроба Атиле Бича Божијег. Верујем да се то место налази на делу тока Дунава кроз нашу земљу– каже Марковић.

У роњењу, нарочито екстремном,важно је познавати физику, медицину, метеорологију...

– Медицина је на првом месту, јер је од пресудне важности знати како организам реагује у води. На сваких десет метара дубине, притисак расте за један бар. Граница роњењаса боцама кисеоника је 40 метара. Све дубље од тогаскопчано је са ризицима од повећаног крвног притиска, али и појаве,,кисеоничке епилепсије”,када кисеоник постаје токсичан, а азот делује као наркотик, па се ронилац осећа као да је под дејствомалкохола. То стање се и назива „пијанство великих дубина” које у екстремним случајевима може да доведе до падања у сан –објашњаваМарковић.

Овај прекаљени ронилац је, још као средњошколац, прве ,,зароне” научио на базену Гарде у Кошутњаку. И то у школи Зорана Фотића, родоначелника роњења у бившој Југославији.

–Обишао сам готово читав свет, са изузетком Аустралије. Ронио сам у Јужном кинеском мору, Индијском океану, Атлантику, у водама око Кубе, Маурицијуса, Цејлона, Тенерифа, у небројеним језерима, рекама... Најлепше јеу морским дубинама, видљивост је већа, топлија је вода, боје и подводни свет су разноврсни. У океанима је ризичније,има јаких струја, као у рекама. На Малдивима, где је настао првифилм о ајкулама у југословенској продукцији, струја која је изненада наишла била јетолико јака да су двојица Аустријанаца почела да се даве, једва сам успео да их спасем – каже Марковић.

Мунгос каже да се ајкула никаданије бојао. Пре поласка на снимање сторија о овим предаторима наоружао се–знањем.

– Ајкула креће у лов ако је гладна и ако није сувише ризично. Пре напада, увек кружи око плена, а креће се супротно од струје. Крв или титраје потенцијалне жртве осети и на даљини од 100 километара. Због тога смо при снимању и користили симулације титраја како би окупили што више ајкула, али смо строго водили рачуна у које доба дана снимамо, која је температура воде, које боје доминирају. Када се о свему води рачуна, ризик је минималан. И ови наше пси луталице, опаснији су од ајкула. Уопште, модерни филмови у људима подстичуирационалне страхове од биљака и животиња, а оне су безазлене у поређењу са човеком– објашњава Мунгос.

Бранка Васиљевић

-----------------------------------------------------------

Из страха се израња – знањем

Роњење је, тврди Марковић, један од најбезбеднијих спортова, а у клубу ,,Амфора”, чији је председник, обучавају и десетогодишњаке.

–Рониоци увек иду у паровимаи у вези су у сваком тренутку.Основни проблем код почетника је страх. Када човек сазна све о води, у којој се уствари и родио, о свом организму, о ронилачкој опреми, страхови један по један нестају. Тај склад воде, човека, звука, флоре и фауне... Е то је за мене поезија – са сјајем у очима прича о свом ,,смислу живота” Мунгос.