Volite li Srbiju

U nedelju je, po statistici, slavilo dve milijarde ljudi u svetu, a u Srbiji sigurno većina njenog ukupnog stanovništva. Pošto su istovremeno vaskrsenje Hristovo obeležavali i pravoslavci i katolici kao „najradosniji hrišćanski praznik”, trebalo je očekivati da Srbija provede taj (i nekoliko okolnih neradnih dana) u spokoju, slozi i dobrostivosti.

  Ali, ne lezi vraže. Bez politike kao zle kobi svakidašnjice, ovde se ne može, ona je guši, truje i ne da da se na nju i na tren zaboravi. Tako su u najnoviji politički igrokaz bezobzirno upletene i svetinje (ili tačnije rečeno „svetinje”), i vernici i ateisti, i duhovnici i laici. Scenario autora podržali su, logično, njegovi saborci, ali su se voljno uključili i njegovi protivnici, uz pojedince su se umešale i institucije, na scenu su svoje reflektore usmerili mediji... Svi su, svesno ili nesvesno, pomagali da se u radnji dođe do snažnije tačke kulminacije, iako se od početka zapleta znalo da će u raspletu doći do „hepienda“. Mnogo vike ni oko čega.

 Sad se svi akteri preračunavaju, procenjuju šta su i koliko dobili a šta izgubili – odnosno kako će proći na izborima kad ih bude. Datum, zbog koga je sve i počelo, sad više nije važan, ali bi moglo biti važno koliko će građana, posle svega, uopšte biti spremno da izađe na birališta.

I zato se, otvoreno ili uvijeno, predizborna kampanja, uz svesrdnu medijsku pomoć, nastavlja, a političari, partijski lideri, ministri upinju se da pokažu ko od njih više voli Srbiju.

„Volite li Srbiju?”, upitao je sve nas Jovan Memedović naslovom poslednjeg izdanja emisije „Sasvim prirodno”. Samo na prvi pogled izgledalo je neumesno povezivanje „patetičnog” upita „banalnim” povodom. Ali, dovođenja u vezu ljubavi i đubreta imalo je smisla. Poražavajuće slike plutajućeg otpada po jezerima, obale reka okovane plastikom, šiblje „procvetalo” najlon kesama, ovog puta duž Lima i Drine, drastično govore o bezosećajnosti prema zemlji Srbiji, njenoj lepoti i zdravlju, o lakoći zagađivanja okoline, o nemoći da se savladaju sopstvena i kolektivna neodgovornost, bahatost, sebičnost. Onih koji prljaju toliko je da nikad nije dovoljno onih koji za njima čiste.

Pa kad je o dokazima ljubavi reč, teže je, uklanjanjem piramida od smeća, podičiti se nečim što se ne vidi nego, podizanjem betonskog obeliska onim što se vidi nadaleko.

Povodom ovog drugog ispričana je baš ovih dana i jedna lepa priča o Srbiji. Uoči prve godišnjice novog Avalskog tornja prikazan je dokumentarni zapis Miloša Bata Milatovića „Feniks sa Avale” To je svedočanstvo o sedam godina truda, entuzijazma i istrajnosti, o darovanju i solidarnosti, o znanju i sposobnostima, o udruživanju u plemeniti poduhvat bez partijskih podela, o sprezi znanih i neznanih u zajedničkoj želji da se vrati i oživi NATO bombama srušen simbol Beograda.

Od samog početka lično posvećen akciji za obnovu, Milatović je pomno beležio kako se postepeno širio „pokret za Toranj” da bi ovaj porastao do svoja 204 metra. Svako ko je u tome na svoj način učestvovao potvrdno je odgovorio na pitanje iz naslova.