Hajdmo, hajde, svi u R...

Kad-tad će neko,ili nešto, izvući ovu našu radničku klasu i poštenu inteligenciju iz tranzicionog mraka u koji su upali. Taj neko, sigurno nije Lazar Ristovski, a to nešto, ne može biti njegov film „Beli lavovi”.

Zašto? Pa, nema tu dovoljno „revolucionarnog” potencijala koji bi pokrenuo široke narodne mase. Ne može se „revolucija” (film) voditi po sistemu – ja, pa ja i samo ja, jer bi se to onda zvalo one man show.

U revoluciji (filmu), baš kao i u životu, mora da postoji i mi. A da nije tog povremenog „i mi” u „Belim lavovima”, u ponekom od blistavih glumačkih uzleta Hristine Popović (nezaboravna scena izvođenja pesme „Svilen konac”), Gordana Kičića (striptiz), Vuka Kostića (gangstersko viđenje režije reklamnog spota) ili Monike Kiš (najmoćnije žensko poprsje posle Felinijevog „Amarkorda”), gledalac bi i definitivno bio nagnan na zaključak da je ego Lazara Ristovskog veliki kao planina. Jer, kao glumca ga ima u gotovo svakom kadru, što mu je omogućio Ristovski-scenarista, forsirao Ristovski-reditelj, a dopustio i Ristovski-producent.

Najslabija karika u ovom stvaralačko-autorskom lancu jeste nedovoljno razrađen i nekonzistentan scenario, sa previše monologa, aforizama, eksplicitnih dosetki, nakalemljenog umesto spontanog, izvornog, humora. Važna i veoma aktuelna tema radničko-intelektualističkog nezadovoljstva srpskom verzijom demokratije, državom, zaglavljenom tranzicijom i nametnutom globalizacijom, koja pokreće i važna pitanja poput onog koje je klase radnička klasa, u „Belim lavovima” se brzo razvodnjava meandrima od „kerefeka”, eksplicitno recitovanih pamfleta i citata, pretvarajući potencijalnu tragikomediju u običnu farsu...

Estetika filma je neorealističko-nadrealistička, povremeno bliska i stripu, po prigušenim tonovima, atmosferi i rediteljskom rukopisu slična i prvencu Lazara Ristovskog, filmu „Belo odelo”. Reditelj-Ristovski je unapred znao da u direktoru fotografije, profesoru Miloradu Glušici, u scenografskom magu Milenku Jeremiću i iskusnom i uvek pouzdanom montažeru Petru Putnikoviću, može da ima sigurne oslonce i to je vrlo dobro iskoristio. Simpatični su, pa i dragoceni, povremeni omaži filmovima koje Ristovski voli, među kojima je i meksički klasik „Jedan dan života”...

Glumac-Ristovski je Ristovski kakvim ga uglavnom dobro poznajemo, mada sam i dalje sklona da tvrdim da su mu dramski potencijali moćniji od komičnih, dok je Ristovski-producent izvanredno obavio posao načinivši da „Beli lavovi” produkcijski izgledaju „upakovano” kao milion dolara...

Sve u svemu, „Beli lavovi” su propuštena prilika da se o našoj aktuelnoj stvarnosti, evo baš o ovom današnjem trenutku, filmski progovori i doslednije i moćnije, pa i smešnije. To, naravno, ne znači da pokušaj Ristovskog nije za poštovanje. On je bar imao petlju da proba. I hrabrost da sroči stihove „Radničkog repa” u kojima je jasno i glasno sabrao uglavnom sve ono što o „ovima gore” misle studenti, đaci, radnici, seljaci i poštena inteligencija. A šta ako se „Radnički rep”, od Jutjub hita, pretvori u hit prvomajskog uranka? E, to bih baš volela da vidim!