Govoriti istinu, a ne reći sve

Boris Podreka, čuveni austrijski arhitekta, rođen je u Beogradu a nikad nije živeo u njemu. Na tek otvorenoj Beogradskoj internacionalnoj nedelji arhitekture predstavio se izložbom u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda: „Izložba je moj omaž galeriji Kulturnog centra. To je umetnička galerija i nisam hteo da je napadnem samo arhitekturom. Nisam hteo klasičnu izložbu arhitekture. Hteo sam da napravim kolaž, dihotomiju, balans između različitih materijala. Na pola puta sam između arhitekture i umetnosti”.

Najviše realizacija ima u Evropi, a još nijednu u Srbiji. Govori ekavicom, ijekavicom i tome dodajeslovenačke, italijanske i nemačke izraze: „Pre pet-šest godina imao sam izložbu u SANU, od tada se mnogo toga promenilo. Nisam spavao, a nije ni Beograd spavao. Dođem u Beograd, ostanem jedan dan, imam posla i samo protrčim kroz grad. Fali mi vreme da bih utiske prežvakao sa prijateljima, komentarisao... Beograd malo poznajem, stidim se to reći jer sam Beograđanin, a nikad nisam živeo ni u Jugi, ni u Beogradu, ali poznajem ovaj svet, poznajem Balkan, tu su afekti, tu su prve ljubavi...”, kaže u razgovoru za „Politiku” Podreka.

Čini se da je arhitekti lakše sa privatnim investitorom, a da se država kao investitor često muči u realizaciji. Nikad nema dovoljno novca.

U čitavoj Evropi gradovi nemaju ni prebijene pare. Nemojte očekivati od gradova da će napraviti park. Potreban je privatni kapital. Pitanje je gde su granice, kakva pravila grad uspostavlja. Privatnik će učiniti sve da bi došao do terena za građenje. I tu grad greši što od samog početka ne postavi kvalitetnu mrežu svojih prioriteta. Tu je privatno-javno partnerstvo. Radim na velikom projektu u Beču – hotel Kempinski, vrednom 80 miliona evra. Ti ljudi hoće da zarade i to je legitimno. Država ili grad osiguraju infrastrukturu, ali traže da se 3-4 odsto vrednosti investicije upotrebi za javne gradske prostore. Tako se gradi grad.

Javni prostor sve se lakše pretvara u privatni. Kvalitet javnog prostora postaje sve važnija i ugroženija stavka u životu grada.

Arhitekta to ne može sam da reši. Grad bi morao sa investitorom da potpiše ugovor pre izgradnje. Grad mora reći šta mu treba: fontana, javna rasveta, nova tekstura grada, kamen... Grad mora da zna te stvari. Grad to ne zna. Ni vaš, ni naši. Naši gradovi to možda malo bolje znaju. To je moja kritika Beogradu. Arhitekta bi to na samom početku morao da dobije kao programski zadatak. To nisam nikad učio, znam iz prakse. Danas je kod arhitekte 20 odsto talenat, 60 odsto umetnost pregovaranja, a ostalo je rad. Arhitekta, a to se u školi ne uči, mora da zna da argumentuje i ubeđuje. Mora se govoriti istina, ali se ne sme reći sve. Moram kao arhitekta da mislim šta će zgrada biti kad nas ne bude. Moram da mislim šta je bilo – to je tradicija i istorija, moram da mislim šta je danas – to je duh vremena, i moram da mislim kako će ljudi živeti u budućnosti.

Šta mislite da će se dogoditi sa projektom za beogradski Muzej nauke i tehnike? Koliko god da ste šarmantni i ofanzivni tu teško da će se nešto pomeriti jer nema novca.

Ljudi koji to vode morali bi biti više upoznati sa strategijama kako doći do novca, morali bi biti malo ofanzivniji, možda bi trebalo uključiti nekog privatnika. Završavamo Muzej porcelana u Limožu u Francuskoj. Uz taj muzej imamo i patent. Od tog krhkog prozirnog maminog porcelana želeo sam da napravim industrijske profile koji drže staklo. Našli smo fabriku koja je taj projekat finansirala i imaćemo u muzeju te profile. Našli smo novac i napravili patent koji će se prodavati. U muzeju smo napravili koridor u kojem će biti galerija gde će različite industrijske grane moći da prave izložbe. To je primer kako jedan mali muzej može da se finansira skoro potpuno sam. U sve to može da se uključi i privatnik, ali sa jasno definisanim granicama funkcionisanja tako da ne narušava funkciju muzeja i da ga ne pretvori u tržni centar. Mnogo je mogućnosti. Treba imati mašte, ići po svetu, razgovarati sa ljudima, biti povezan.

Kontekst u velikoj meri utiče na Vašu arhitekturu.

Ja sam žrtva konteksta. U srednjoj Evropi radim uz Plečnika, Fabijanija..., logično je da moram poštovati te arhitekte. Ali, recimo projekat u Novom Sadu. Dobili smo prvu nagradu na konkursu za sud i gradsku kuću. To je jedan kristal koji je pao sa Marsa, jer tu nisam našao apsolutno ništa s čim bih želeo da budem u dijalogu ili kontekstu. Dobar arhitekta mora da zna da radi i antikontekstualno, da zna da udari dobar šamar jednom miljeu, ali i da ima dovoljno senzibiliteta da definiše meru poštovanja i autonomije svoga rada u odnosu na tradiciju i istoriju. Muzej u Veneciji... tamo ne možeš biti kontekstualan, inače si klovn. Rem Kolhas kaže: „Kad postavim objekt ja sam kontekst”.To je jako koketna teorija. Ima prostora u kojima moraš biti kontekstualan kao i onih u kojima moraš biti bezobrazan i antikontekstualan.

Učestvovaćete i na okruglom stolu o, ovde na neki način zapostavljenom, arhitekti Bogdanu Bogdanoviću.

Bogdan je voleo Beč. Jedno veče bili smo kod njega. Gospođa Ksenija je napravila prebranac koji se jede kašikom. Pili smo crveno vino i razgovarali. Pre toga je Bogdan bio u Parizu i tamo mu je bilo loše, čak su ga i pokrali. Bilo je to početkom devedesetih. Kasno uveče zazvonio je telefon. Zvao ga je predsednik Miteran i ponudio mu apanažu, državljanstvo, da dođe u Pariz, sve moguće... Međutim, Bogdan nije pristao. Kasnije smo šetali obalom Dunava i on je gledao u tu vodu. Bio je već star, ali još uvek pribran. Gledao je tu vodu koja je vezana za Beograd, Petrovaradin... Čovek je sentimentalno biće, što god ste stariji sve više memorirate ono što je bilo, tražite lepe stvari, zaboravljate one gadne.

Bogdan Bogdanović je doživeo verovatno najveći uspeh u svom životu baš u egzilu. To se ovde možda nedovoljno znalo, ali napolju on je bio velika zvezda. Imao je veliki uspeh sa svojim knjigama, davao je intervjue, njegova reč se slušala.

Niko ga nije poznavao u Evropi dok je bio u Beogradu, kad je bio gradonačelnik. Ne znam ni koliko je uradio za grad. Teško je tražiti od jednog anarhiste da bude demokrata. Ne možete reći Bakunjinu da bude predsednik vlade. Jedan nadrealista i anarhista, on ostaje takav. On je protiv logike sveta, to je bio Bogdan.