Gručo Marks savremenog džeza

Jazz Passengers sam prvi put čuo slučajno, prisustvujući nastupu Debore Hari u svojstvu njihove gošće na North Sea Jazz Festivalu 1995. godine. Dok je poster sa zida spavaće sobe nekadašnjeg tinejdžera oživljavao pred očima, u srce se uvukla intrigantna muzika njujorških džezera. Roja Nejtensona, džezersku inkarnaciju Gruča Marksa i Džez putnika-predvodnika, upoznao sam kada su dve godine kasnije nastupali u Beogradu, a potom mu bio domaćin kada je 2006. godine sa bendom Sotto Voce rasturio publiku na Beogradskom džez festivalu.Na prošlogodišnjem skupu heroja džez avangarde u Salfeldenu, Nejtenson je bio jedna od glavnih ličnosti: Sotto Voce su izveli novi program „Subway Moon“, a Jazz Passengers su se okupili u (skoro) originalnoj postavi: Roj Nejtenson – alt i sopran saksofon, Kertis Foks – trombon, Mark Ribo – gitara, Bil Vejr – vibrafon, Bred Džons – bas, Idžej Rodrigez – bubnjevi, Sem Barfild – violina (umesto Džima Noleta). Dan posle sedimo u Nexus Jazz klubu, sumirajući utiske.  

Kako je došlo do obnavljanja benda?

Bend nije prestajao sa radom, samo smo prihvatali druge projekte i Jazz Passengers nam nije više bio među prioritetima. Poslednji album snimili smo još 1997. godine. Uključivanje slavnih gostiju je bitno izmenilo osnovnu ideju benda. Menjao sam se i ja: počeo sam da pišem radio-drame, zainteresovao se za poeziju, upisao školu da bih stekao formalno obrazovanje i krenuo da uklapam nova znanja u projektu Sotto Voce. Kasno sam dobio sina i prihvatio profesorski posao, pa sam više vremena provodio kod kuće. Jazz Passengers se aktivirao po potrebi. Za festival Celebrate Brooklyn! spremili smo naše viđenje legendarnog 3D filma „Stvorenje iz Crne lagune“. Napisali smo novu muziku, izmenili scenario, svirali uživo i glumili uz scene iz filma – Bil je bio monstrum. Potom smo radili projekat posvećen sastavu The Supremes. Krenulo je kao štos: svirali smo Koltrejnov „A Love Supreme“ pevajući „I Love The Supremes“. Pa, ostalo i nije imalo mnogo smisla, ali i jedan dobar vic je vredan stotinu sati rada. Konačno je Verner Aldinger, producent kuće ENJA/Yellowbird, predložio da ponovo u studiju sastavim Jazz Passengers.

Kako je tekao rad na albumu?

Mark Riboje odmah pristao. Debi Hari smo zvali, ali nismo uspeli da se nađemo. Onda sam pozvao Elvisa Kostela, koji je otpevao „Wind Walked By“, sa zanimljivom „ekonomskom tematikom“. Dalje je išlo u skladu sa našim osnovnim fokusom – ostvariti vezu između muzike, vokala i pozorišta. Tri pesme sjajno je otpevao Kertis Foks. Za njegovo pevanje je vezana jedna anegdota. Dok smo bili u sastavu Džona Lurijea Lounge Lizzards, pokojni Džo Veber iz Island Records nagovarao nas je da postanemo vokalni sastav. Čuvši Kertisa, rekao mu je: „Hej, pa ti bi mogao da budeš crni Mouz Alison!“, ne kapirajući da je Alison čuven zato što je belac koji peva kao crnac! Iz protesta nismo otišli tim putem, sve dok Kertis nije zapevao u Sotto Voce. Za numeru „Button Up“ sam „ukrao“ bas liniju iz „Who’s Making Love“ (singl Džonija Tejlora iz 1968, op. a.). Poželeli smo i da obradimo neke drage pesme („Spanish Harlem“ – Ben I King, „The National Anthem“ – Radiohead, „Reunited“ – Peaches & Herb, op. a.), naravno na naš način. Mislim da smo kao bend izgradili specifičan jezik kojim se danas izražavaju mnogi mlađi muzičari i želeli smo da to maksimizujemo.  

I dalje vas odlikuje veliki entuzijazam?

Da. Odrasli smo u Ist Vilidžu „onog doba“, kada su ljudi bili više posvećeni ideji zajednice nego što su danas. Izašli smo iz new wave scene, posedujući karakteristike rok sastava. Verujemo u ovo. Radimo razne stvari da bismo zaradili za hleb, ali tek ovde imamo osećaj da smo u bendu. Mark je sinoć rekao da su Jazz Passengers kao „bend jednog imaginarnog susedstva“. Mislim da se to oseća.  

Humor je odlika Jazz Passengers. Vaše igranje sa „A Love Supreme“, jednom od „najozbiljnijih“ tema u istoriji džeza, novi je doprinos ovom aspektu benda.  

Pa, mislim da ništa na svetu ne može da bude „tako ozbiljno“. Sahrane su jedna od najsmešnijih stvari. Kakav kovčeg želite, koji će uskoro biti spušten dva metra ispod zemlje? Kamere snimaju. Najozbiljnije stvari su najzabavnije – Italo Kalvino i Franc Kafka su tipični primeri. U pitanju je i kontekst: kad je Koltrejn svirao „Love Supreme“, to nije bilo smešno, već neverovatno divno i uzvišeno. Smešno je kad ga bilo ko drugi zasvira. U jednom momentu sam pomišljao – pa, možda je vreme je da okrenemo list, stanemo sa humorom i krenemo na neke ozbiljnije stvari. Ali na taj način bismo kreirali neiskrenu predstavu.

Album „Subway Moon“ je deo šireg projekta...

Ričard Igo je 1979. godine napisao „The Triggering Town“ („Pokretni grad“), kao svojevrstan vodič za pisanje poezije, tvrdeći da pesnik mora da nađe neki „pokretni grad njegove mašte“. Za mene je to podzemna železnica – čim uđem imam potrebu da pišem. Pre tri godine vratio sam se u Bruklin, koji sam napustio u detinjstvu, u međuvremenu bivajući suočen sa brojnim ličnim tragedijama. Tako sam pronašao svoj „pokretni grad“: podzemna „Q“ železnica prolazi odmah iza kuće, čujem je non-stop i koristim odlazeći na posao na Menhetn. Jer 45 minuta vožnje je perfektna količina vremena da osmisliš pesmu. Zbirka pesama je postala moj diplomski rad.

Muzička premijera u Parizu je uključivala Jazz Passengers?

Američka birokratija donira samo bendove sa reputacijom, što me je opredelilo da konkurišem sa Jazz Passengers. Na pamet su mi pali Kalvinovi „Nevidljivi gradovi“: sa Ksavijerom Demetrom, koji vodi festival Banlieues Bleues, osmislio sam sedmodnevnu radionicu u okviru sam povezao profesore iz pariskih predgrađa, njihove i moje klince. Svako je trebalo da napiše svoju priču o podzemnoj železnici, a Jazz Passengers je bio zadužen za muzički aspekt događaja.  

(Demeter uskače: „Podzemne železnice su metafora života. Uključujući tri generacije – decu iz Pariza, tinejdžere iz Njujorka, profesore i muzičare predvođene Rojem – u opisivanju sličnih doživljaja železnica u velikim gradovima, postigli smo izvanrednu razmenu životnih iskustava.“)

Bio je to veliki posao i njegova realizacija predstavlja najveći momenat moje karijere. Ponovili smo celu stvar u Njujorku, ali nije bilo isto, pošto nas je budžet ograničio na samo jedan dan za pripremu događaja. Sledeća stanica je Njukasl, radimo sličan program za Gateshead International Jazz Festival. Muzika i tekstovi kao politika, kao put povezivanja ljudi, izlaze iz tipičnih okvira i postaju preobražujuće ljudsko iskustvo. Možda će se u Srbiji naći neko zainteresovan za emuliranje ideje? To je mnogo bolji model od korporativnog. 

Diskografsko izdanje potpisuje sastav Sotto Voce.

To je prirodno okruženje, zbog vokalnog aspekta sastava (u postavi pevaju i kontrabasista Tim Rajs i „Human Beatbox“ Napolion Medoks, op. a.). Specifičnom ambijentu albuma doprineo je i producent Igo Dvajer, obogaćujući muziku adekvatnim zvučnim efektima. A na javnim nastupima prikazujemo apstraktne video-radove Endija Gurijana, koji je učio od najboljih, Širli Klark i Nam Džuna Pajka. Deo našeg uspeha počiva na tome da nikad nismo bili dovoljno uspešni. Neuspeh je plodotvoran, čineći ljude bližima. Mi smo oduvek bili „zamalo“ najveći bend, „zamalo najuspešniji“, na milion načina. To nas je spaslo, na neki način.

Kako biste sebe opisali kao profesora?

Na sve što radimo gledamo kao na stvarnu umetnost, ne kao na đačku stvar. Počnem sa decom u šestom razredu, pričajući im o Džonu Kejdžu, o sastavljanju buke, šumova i zvukova zajedno. Onda povezujem muziku sa pričama, od samog početka stvarajući proširenu ideju jezika, koji uključuje reči, zvukove i muziku. Pokušavam da izgradim umetnike koji imaju društvenu svest. I imam sjajnu decu. To je teško, ali je i zabavno.