Гручо Маркс савременог џеза

Jazz Passengers сам први пут чуо случајно, присуствујући наступу Деборе Хари у својству њихове гошће на North Sea Jazz Festivalu 1995. године. Док је постер са зида спаваће собе некадашњег тинејџера оживљавао пред очима, у срце се увукла интригантна музика њујоршких џезера. Роја Нејтенсона, џезерску инкарнацију Груча Маркса и Џез путника-предводника, упознао сам када су две године касније наступали у Београду, а потом му био домаћин када је 2006. године са бендом Sotto Voce растурио публику на Београдском џез фестивалу.На прошлогодишњем скупу хероја џез авангарде у Салфелдену, Нејтенсон је био једна од главних личности: Sotto Voce су извели нови програм „Subway Moon“, a Jazz Passengers су се окупили у (скоро) оригиналној постави: Рој Нејтенсон – алт и сопран саксофон, Кертис Фокс – тромбон, Марк Рибо – гитара, Бил Вејр – вибрафон, Бред Џонс – бас, Иџеј Родригез – бубњеви, Сем Барфилд – виолина (уместо Џима Нолета). Дан после седимо у Nexus Jazz клубу, сумирајући утиске.  

Како је дошло до обнављања бенда?

Бенд није престајао са радом, само смо прихватали друге пројекте и Jazz Passengers нам није више био међу приоритетима. Последњи албум снимили смо још 1997. године. Укључивање славних гостију је битно изменило основну идеју бенда. Мењао сам се и ја: почео сам да пишем радио-драме, заинтересовао се за поезију, уписао школу да бих стекао формално образовање и кренуо да уклапам нова знања у пројекту Sotto Voce. Касно сам добио сина и прихватио професорски посао, па сам више времена проводио код куће. Jazz Passengers се активирао по потреби. За фестивал Celebrate Brooklyn! спремили смо наше виђење легендарног 3D филма „Створење из Црне лагуне“. Написали смо нову музику, изменили сценарио, свирали уживо и глумили уз сцене из филма – Бил је био монструм. Потом смо радили пројекат посвећен саставу The Supremes. Кренуло је као штос: свирали смо Колтрејнов „А Love Supreme“ певајући „I Love The Supremes“. Па, остало и није имало много смисла, али и један добар виц je вредан стотину сати рада. Коначно је Вернер Алдингер, продуцент куће ENJA/Yellowbird, предложио да поново у студију саставим Jazz Passengers.

Како је текао рад на албуму?

Марк Рибоје одмах пристао. Деби Хари смо звали, али нисмо успели да се нађемо. Онда сам позвао Елвиса Костела, који је отпевао „Wind Walked By“, са занимљивом „економском тематиком“. Даље је ишло у складу са нашим основним фокусом – остварити везу између музике, вокала и позоришта. Три песме сјајно је отпевао Кертис Фокс. За његово певање је везана једна анегдота. Док смо били у саставу Џона Луријеа Lounge Lizzards, покојни Џо Вебер из Island Records наговарао нас је да постанемо вокални састав. Чувши Кертиса, рекао му је: „Хеј, па ти би могао да будеш црни Моуз Алисон!“, не капирајући да је Алисон чувен зато што је белац који пева као црнац! Из протеста нисмо отишли тим путем, све док Кертис није запевао у Sotto Voce. За нумеру „Button Up“ сам „украо“ бас линију из „Who’s Making Love“ (сингл Џонија Тејлора из 1968, оп. а.). Пожелели смо и да обрадимо неке драге песме („Spanish Harlem“ – Бен И Кинг, „The National Anthem“ – Radiohead, „Reunited“ – Peaches & Herb, оп. а.), наравно на наш начин. Мислим да смо као бенд изградили специфичан језик којим се данас изражавају многи млађи музичари и желели смо да то максимизујемо.  

И даље вас одликује велики ентузијазам?

Да. Одрасли смо у Ист Вилиџу „оног доба“, када су људи били више посвећени идеји заједнице него што су данас. Изашли смо из new wave сцене, поседујући карактеристике рок састава. Верујемо у ово. Радимо разне ствари да бисмо зарадили за хлеб, али тек овде имамо осећај да смо у бенду. Марк је синоћ рекао да су Jazz Passengers као „бенд једног имагинарног суседства“. Мислим да се то осећа.  

Хумор је одлика Jazz Passengers. Ваше играње са „А Love Supreme“, једном од „најозбиљнијих“ тема у историји џеза, нови је допринос овом аспекту бенда.  

Па, мислим да ништа на свету не може да буде „тако озбиљно“. Сахране су једна од најсмешнијих ствари. Какав ковчег желите, који ће ускоро бити спуштен два метра испод земље? Камере снимају. Најозбиљније ствари су најзабавније – Итало Калвино и Франц Кафка су типични примери. У питању је и контекст: кад је Колтрејн свирао „Love Supreme“, то није било смешно, већ невероватно дивно и узвишено. Смешно је кад га било ко други засвира. У једном моменту сам помишљао – па, можда је време је да окренемо лист, станемо са хумором и кренемо на неке озбиљније ствари. Али на тај начин бисмо креирали неискрену представу.

Албум „Subway Moon“ је део ширег пројекта...

Ричард Иго је 1979. године написао „The Triggering Town“ („Покретни град“), као својеврстан водич за писање поезије, тврдећи да песник мора да нађе неки „покретни град његове маште“. За мене је то подземна железница – чим уђем имам потребу да пишем. Пре три године вратио сам се у Бруклин, који сам напустио у детињству, у међувремену бивајући суочен са бројним личним трагедијама. Тако сам пронашао свој „покретни град“: подземна „Q“ железница пролази одмах иза куће, чујем је нон-стоп и користим одлазећи на посао на Менхетн. Јер 45 минута вожње је перфектна количина времена да осмислиш песму. Збирка песама је постала мој дипломски рад.

Музичка премијера у Паризу је укључивала Jazz Passengers?

Америчка бирократија донира само бендове са репутацијом, што ме је определило да конкуришем са Jazz Passengers. На памет су ми пали Калвинови „Невидљиви градови“: са Ксавијером Деметром, који води фестивал Banlieues Bleues, осмислио сам седмодневну радионицу у оквиру сам повезао професоре из париских предграђа, њихове и моје клинце. Свако је требало да напише своју причу о подземној железници, а Jazz Passengers је био задужен за музички аспект догађаја.  

(Деметер ускаче: „Подземне железнице су метафора живота. Укључујући три генерације – децу из Париза, тинејџере из Њујорка, професоре и музичаре предвођене Ројем – у описивању сличних доживљаја железница у великим градовима, постигли смо изванредну размену животних искустава.“)

Био је то велики посао и његова реализација представља највећи моменат моје каријере. Поновили смо целу ствар у Њујорку, али није било исто, пошто нас је буџет ограничио на само један дан за припрему догађаја. Следећа станица је Њукасл, радимо сличан програм за Gateshead International Jazz Festival. Музика и текстови као политика, као пут повезивања људи, излазе из типичних оквира и постају преображујуће људско искуство. Можда ће се у Србији наћи неко заинтересован за емулирање идеје? То је много бољи модел од корпоративног. 

Дискографско издање потписује састав Sotto Voce.

То је природно окружење, због вокалног аспекта састава (у постави певају и контрабасиста Тим Рајс и „Human Beatbox“ Наполион Медокс, оп. а.). Специфичном амбијенту албума допринео је и продуцент Иго Двајер, обогаћујући музику адекватним звучним ефектима. А на јавним наступима приказујемо апстрактне видео-радове Ендија Гуријана, који је учио од најбољих, Ширли Кларк и Нам Џуна Пајка. Део нашег успеха почива на томе да никад нисмо били довољно успешни. Неуспех је плодотворан, чинећи људе ближима. Ми смо одувек били „замало“ највећи бенд, „замало најуспешнији“, на милион начина. То нас је спасло, на неки начин.

Како бисте себе описали као професора?

На све што радимо гледамо као на стварну уметност, не као на ђачку ствар. Почнем са децом у шестом разреду, причајући им о Џону Кејџу, о састављању буке, шумова и звукова заједно. Онда повезујем музику са причама, од самог почетка стварајући проширену идеју језика, који укључује речи, звукове и музику. Покушавам да изградим уметнике који имају друштвену свест. И имам сјајну децу. То је тешко, али је и забавно.