Može li Osama da izroni u literaturu?

U holivudskom ruhu ima ih pregršt. Zli, gadni i prljavi sa Balkana, ili iz neidentifikovanog arapskog sveta, epizodni ili važni, oni u svakom instant izbačenom filmu vuku neke konce bez ikakve veze sa mestom i vremenom glavne radnje. Ali zašto se za ovih deset godina među američkim piscima nije našao niko ko bi stvorio ubedljiv literarni umetnički portret jednog pravog teroriste? Uz sva ostala pitanja koja ih muče, posle „smrti, ubistva, atentata, likvidacije…?” Osame bin Ladena, američki analitičari pomno istražuju bogatu domaću literarnu produkciju, očekujući da iz nje izroni baš lik koji je ne zna se gde, kako, i u kom trenutkuprošle subote „spušten” u more po „islamskim običajima”.

Čak ni sveznajuća kritičarka „Njujork tajmsa” Mičiko Kakutani nije našla nijednog literarno obrađenog teroristu, vrednog pomena, već je odmah po porinuću Osaminog tela, izdvojila najbolje radove iz dokumentarne publicistike o Al Kaidi, Bin Ladenu ili terorizmu uopšte: Od 11. septembra do danas pojavilo ih se sijaset: „Bin Ladenovi”Stiva Kola, i prethodna knjiga istog autora „Avet ratova”(2004), „Osama: pravljenje teroriste”(2004) Džonatana Randala, „Privid kule: Al Kaida put do 11. septembra” (2006) Lorensa Rajta, „Na groblju imperije: Američki rat u Avganistanu(2009) politikologa Seta G. Džounsa, „Osama bin Laden”(2011) Majkla Šiera, nekadašnjeg čelnika Cije u odeljenju za Bin Ladena…Posebno su zanimljive studije Pitera L. Bergena, analitičara domovinske bezbednosti Si-En-Ena koji je prvu dokumentarnu knjigu o „unutrašnjem tajnom svetu Al Kaide” objavio još 2001, a poslednja je izašla ove godine. U „Najdužem ratu: trajnom sukobu između Amerike i Al Kaide” Bergen daje istančan portret Bin Ladena, koga je intervjuisao 1997. uz tezu da je njegova organizacija stekla mnoge neprijatelje u muslimanskom svetu koji sa njom ne deli„ultrafundamentalistički pogled na svet”.

Sve je to bolja ili manje uspešna dokumentarna proza. Ali niko od naših romanopisaca nije uspeo da se spusti u glavu džihadiste, kaže američka urednica literarnog dodatka časopisa „Nju ripablik”. Možda i zato što je američka kolektivna vizija unutrašnjeg životaAl Kaide, kako se ispostavilo, u suprotnosti sa stvarnošću.

Ne bismo se u potpunosti složili sa literarnom kritičarkom „Nju ripablika” bar kada je reč o nedavno preminulom velikanu američkog romana Džonu Apdajku(2009). Junak njegovog poslednjeg romana „Terorista”, prevedenog i kod nas iste godine (2006) je tinejdžer Ahmad, sin egipatskog studenta u Americi i majke Amerikanke, u čija istančana razmišljanja o školi, društvu, trci za materijalnim, Apdajk ulazi sa istom vrstom empatije sa kojom je napravio neprevaziđene uvide u unutrašnje živote američke provincije. Rut Frenklin, pak, ocenjuje da je Apdajkov terorista, koji poput patuljka stoji pred imamovim dverima, „nedorečeno skrpljen”, a da majstor američke književnosti ne ume da dočara stvarni osećaj budućeg teroriste dok stoji u džamiji pred svojim novim bogom. Umesto toga, Apdajk pribegava klišeima, primećujući da „debeli tepih udžamiji vapi za dobrim usisivačem”.

Ko god da je u pravu, tek, kritičarka „Nju ripablika” nije jedina među američkim analitičarima koja je Apdajku zamerila što piše o nečemu što „ne poznaje, pa prema tome ne može ni da zamisli” (…čak je i sam priznao da je pripremajući se za pisanje „Teroriste” konsultovao knjižicu stripskog karaktera „Kuran za neznalice”).

Apdajka više nema među živima a u međuvremenu se pojavio roman Njujorčanke rođene u Jerusalimu, Perl Abraham, sa jasnim nazivom „Američki Taliban”(2010). On ruši stereotipe: glavni junak, mladi plavušan, skejtbordujući lomi nogu, i u traganju za nečim što bi ga zabavilo dospeva do bruklinske škole za arapski jezik, odakle sebi trasira put do džamije i – terorizma.

Istina je da niko od značajnijih savremenih američkih autora nije oslikao skrivenije lice i tajanstvenu dušuislamskog terorizma. Ako se i bave talibanima, američki pisci nalaze ih u svojim redovima,među Amerikancima. Oni ih ne traže u pećinama Avganistana, možda i zato što su kao intuitivni umetnici shvatili da se oni tamo ni ne kriju.

Kritičari, oni iz liberalnije opredeljenih medija,međutim, pretpostavljaju da je posredi nešto sasvim drugo: Nedostatak empatije, nevoljnost da se saoseća ili uživi u drugost, u čovečiju različitost. Citira se i tekst sadašnjeg predsednika Baraka Obame koji je napisao u lokalnom listu, odmah posle 11. septembra, dok je bio senator u Ilinoisu. U članku objavljenom u „Hajd park heraldu” mladi Obama je pisao da „suština ove tragedije proizlazi iz fundamentalnog odsustva empatije kod napadača” (misli se na teroriste koji su srušili kule bliznakinje 11. septembra). Oni su, dodao je, nesposobni da zamisle ili da se povežu sa patnjama drugih. Otupelost za bol deteta, očaj roditelja, nije osobenost samo jedne određene kulture, religije ili etniciteta, piše pre gotovo deset godina Obama.

Danas je vreme da se razmisli o toj otupelosti za tuđe nevolje, smatraju pojedini analitičari, optužujući gomilu koja se na vest o Bin Ladenovom kraju veselila u parku Lafajet preko puta Bele kuće, za bezosećajnost.

U svakom trijumfalizmu ima prostakluka, konstatuje Leon Vizeltijer, urednik „Nju ripablika”, ali odmah potom dodaje da ti mladi ljudi koji su pili pivo, bacali konzerve po parku, pevali američku himnu i nosili zastave, nisu to činili iz nacionalističkih poriva. „Bila je to eksplozija patriotizma, i zadovoljstva što je simbol zla posle deset godina najzad nastradao”. Ne spori da je operacija u Abotabadu„u stvari osvetnička akcija”, ali tvrdi da „deca nisu došla pred Belu kuću zato što su krvožedna”.

Nema ničeg naopakog u tome što oni osećaju da je neprijatelj njihove zemlje istovremeno i njihov neprijatelj, dodaje. I Vizeltijer im se pridružuje u skandiranju „Ju-Es-Ej…”, u pevanju himne, jednom, dvaput, triput – „Neka bog blagoslovi Ameriku”. Kao da nikad nije čuo da blagoslov traži da se ničijoj smrti ne sme radovati.

Eto, zato možda još nema prave umetničke priče o nekom tamo drugom talibanu. Ili su rane još suviše duboke da bi se krivac za bol popeo na pijedestal literarnog (anti) junaka.