Може ли Осама да изрони у литературу?

У холивудском руху има их прегршт. Зли, гадни и прљави са Балкана, или из неидентификованог арапског света, епизодни или важни, они у сваком инстант избаченом филму вуку неке конце без икакве везе са местом и временом главне радње. Али зашто се за ових десет година међу америчким писцима није нашао нико ко би створио убедљив литерарни уметнички портрет једног правог терористе? Уз сва остала питања која их муче, после „смрти, убиства, атентата, ликвидације…?” Осаме бин Ладена, амерички аналитичари помно истражују богату домаћу литерарну продукцију, очекујући да из ње изрони баш лик који је не зна се где, како, и у ком тренуткупрошле суботе „спуштен” у море по „исламским обичајима”.

Чак ни свезнајућа критичарка „Њујорк тајмса” Мичико Какутани није нашла ниједног литерарно обрађеног терористу, вредног помена, већ је одмах по поринућу Осаминог тела, издвојила најбоље радове из документарне публицистике о Ал Каиди, Бин Ладену или тероризму уопште: Од 11. септембра до данас појавило их се сијасет: „Бин Ладенови”Стива Кола, и претходна књига истог аутора „Авет ратова”(2004), „Осама: прављење терористе”(2004) Џонатана Рандала, „Привид куле: Ал Каида пут до 11. септембра” (2006) Лоренса Рајта, „На гробљу империје: Амерички рат у Авганистану(2009) политиколога Сета Г. Џоунса, „Осама бин Ладен”(2011) Мајкла Шиера, некадашњег челника Ције у одељењу за Бин Ладена…Посебно су занимљиве студије Питера Л. Бергена, аналитичара домовинске безбедности Си-Ен-Ена који је прву документарну књигу о „унутрашњем тајном свету Ал Каиде” објавио још 2001, а последња је изашла ове године. У „Најдужем рату: трајном сукобу између Америке и Ал Каиде” Берген даје истанчан портрет Бин Ладена, кога је интервјуисао 1997. уз тезу да је његова организација стекла многе непријатеље у муслиманском свету који са њом не дели„ултрафундаменталистички поглед на свет”.

Све је то боља или мање успешна документарна проза. Али нико од наших романописаца није успео да се спусти у главу џихадисте, каже америчка уредница литерарног додатка часописа „Њу рипаблик”. Можда и зато што је америчка колективна визија унутрашњег животаАл Каиде, како се испоставило, у супротности са стварношћу.

Не бисмо се у потпуности сложили са литерарном критичарком „Њу рипаблика” бар када је реч о недавно преминулом великану америчког романа Џону Апдајку(2009). Јунак његовог последњег романа „Терориста”, преведеног и код нас исте године (2006) је тинејџер Ахмад, син египатског студента у Америци и мајке Американке, у чија истанчана размишљања о школи, друштву, трци за материјалним, Апдајк улази са истом врстом емпатије са којом је направио непревазиђене увиде у унутрашње животе америчке провинције. Рут Френклин, пак, оцењује да је Апдајков терориста, који попут патуљка стоји пред имамовим дверима, „недоречено скрпљен”, а да мајстор америчке књижевности не уме да дочара стварни осећај будућег терористе док стоји у џамији пред својим новим богом. Уместо тога, Апдајк прибегава клишеима, примећујући да „дебели тепих уџамији вапи за добрим усисивачем”.

Ко год да је у праву, тек, критичарка „Њу рипаблика” није једина међу америчким аналитичарима која је Апдајку замерила што пише о нечему што „не познаје, па према томе не може ни да замисли” (…чак је и сам признао да је припремајући се за писање „Терористе” консултовао књижицу стрипског карактера „Куран за незналице”).

Апдајка више нема међу живима а у међувремену се појавио роман Њујорчанке рођене у Јерусалиму, Перл Абрахам, са јасним називом „Амерички Талибан”(2010). Он руши стереотипе: главни јунак, млади плавушан, скејтбордујући ломи ногу, и у трагању за нечим што би га забавило доспева до бруклинске школе за арапски језик, одакле себи трасира пут до џамије и – тероризма.

Истина је да нико од значајнијих савремених америчких аутора није осликао скривеније лице и тајанствену душуисламског тероризма. Ако се и баве талибанима, амерички писци налазе их у својим редовима,међу Американцима. Они их не траже у пећинама Авганистана, можда и зато што су као интуитивни уметници схватили да се они тамо ни не крију.

Критичари, они из либералније опредељених медија,међутим, претпостављају да је посреди нешто сасвим друго: Недостатак емпатије, невољност да се саосећа или уживи у другост, у човечију различитост. Цитира се и текст садашњег председника Барака Обаме који је написао у локалном листу, одмах после 11. септембра, док је био сенатор у Илиноису. У чланку објављеном у „Хајд парк хералду” млади Обама је писао да „суштина ове трагедије произлази из фундаменталног одсуства емпатије код нападача” (мисли се на терористе који су срушили куле близнакиње 11. септембра). Они су, додао је, неспособни да замисле или да се повежу са патњама других. Отупелост за бол детета, очај родитеља, није особеност само једне одређене културе, религије или етницитета, пише пре готово десет година Обама.

Данас је време да се размисли о тој отупелости за туђе невоље, сматрају поједини аналитичари, оптужујући гомилу која се на вест о Бин Ладеновом крају веселила у парку Лафајет преко пута Беле куће, за безосећајност.

У сваком тријумфализму има простаклука, констатује Леон Визелтијер, уредник „Њу рипаблика”, али одмах потом додаје да ти млади људи који су пили пиво, бацали конзерве по парку, певали америчку химну и носили заставе, нису то чинили из националистичких порива. „Била је то експлозија патриотизма, и задовољства што је симбол зла после десет година најзад настрадао”. Не спори да је операција у Аботабаду„у ствари осветничка акција”, али тврди да „деца нису дошла пред Белу кућу зато што су крвожедна”.

Нема ничег наопаког у томе што они осећају да је непријатељ њихове земље истовремено и њихов непријатељ, додаје. И Визелтијер им се придружује у скандирању „Ју-Ес-Еј…”, у певању химне, једном, двапут, трипут – „Нека бог благослови Америку”. Као да никад није чуо да благослов тражи да се ничијој смрти не сме радовати.

Ето, зато можда још нема праве уметничке приче о неком тамо другом талибану. Или су ране још сувише дубоке да би се кривац за бол попео на пиједестал литерарног (анти) јунака.