Gumeni čamac

Vest su objavili svi beogradski mediji – Opština Stari grad poklonila je, pre nekoliko dana,  rečnoj policiji čamac gumenjak za hitne intervencije na rekama. Plovilo je supermoderno, četiri puta brže i lakše od postojećih i jedino je te vrste u Srbiji, ne računajući istovetno vozilo koje koristi carinska služba. Objavljena je, tim povodom, izjava Zorana Stankovića, komandira rečne policije, da je samo u toku ove godine iz vode spaseno 15 osoba od kojih je 14 skočilo sa Brankovog mosta. Valja još samo reći da je vrednost čamca veća od milion dinara, preciznije 13-14 hiljada evra.

Koliko se društvene drame krije iza ove kratke novinske informacije.

Najpre, koliko života nije spaseno, jer su dosadašnja plovila bila četiri puta teža i sporija od novodobijenog. Te podatke niko nije objavio.

Zatim, pod dosadašnjim plovilima podrazumevaju se četiri odlična čamca koje je policija svojevremeno dobila, ili kupila od Vojske. Nevolja je samo što su dva uvek bila u pogonu, a preostala dva u remontu, pa kada bi remontovana zaplovila, ona dva u upotrebi su išla na remont. Tako, ukrug. Godinama. A inače, ta odlična plovila, tvrde stručnjaci, i nisu bila najpogodnija za intervencije koje se zovu – spasavanje utopljenika.

Potom, kakva je to naša društvena i ekonomska zbilja u kojoj ljudi tako često dižu ruku na sebe. Nema zvaničnih podataka sa nadležnih mesta koliko je dosad sugrađana, samo ove godine, izvršilo samoubistvo skačući sa mostova, solitera, pucajući na sebe, jureći velikom brzinom kolima u sunovrat ili na ko zna još koji način. Sama pomisao da stotine, ili čak i hiljade stručnih ljudi brine o stanju nacije govori da nešto debelo nije u redu. Ili kako oni rade, ili o sve težoj situaciji u državi. A gde su tu aktivisti bilo koje od oko 1.600 registrovanih nevladinih organizacija?

Zvaničan je podatak da stotine hiljada Beograđana spas u vreme letnjih vrućina traži u bogomdanim rekama. Pre i posle leta ugostiteljski objekti, iliti splavovi krcati su posetiocima. O svima njima brinu ljudi – policajci sa tog jednog superbrzog gumenog čamca. Da li oni mogu da pomognu svima kojima je to životno potrebno? Kao što je svojevremeno bilo velike muke sa jednim jedinim brodićem namenjenim gašenju požara koji je vapio za farbanjem. I to je u potaji učinjeno da se ne bi uznemiravala šira javnost.

Ko je, u stvari, zadužen i za ovu vrstu bezbednosti sugrađana? Da li u Ministarstvu policije zaista nemaju toliko para da kupe jedan ili dva čamca za spasavanje ljudi? Da li u budžetu grada zaista nema toliko novca za ovu preku potrebu? Da li su komunalne gradske službe toliko siromašne da udružene ne mogu da nabave gumeni čamac?

I, konačno – da li su finansijski moćni pojedinci, kojima bi to bio trošak koliko običnom čoveku da promeni istrošeni upaljač, toliko ravnodušni prema sudbinama svojih sugrađana da ih je jednostavno baš briga šta im se dešava?