Гумени чамац

Вест су објавили сви београдски медији – Општина Стари град поклонила је, пре неколико дана,  речној полицији чамац гумењак за хитне интервенције на рекама. Пловило је супермодерно, четири пута брже и лакше од постојећих и једино је те врсте у Србији, не рачунајући истоветно возило које користи царинска служба. Објављена је, тим поводом, изјава Зорана Станковића, командира речне полиције, да је само у току ове године из воде спасено 15 особа од којих је 14 скочило са Бранковог моста. Ваља још само рећи да је вредност чамца већа од милион динара, прецизније 13-14 хиљада евра.

Колико се друштвене драме крије иза ове кратке новинске информације.

Најпре, колико живота није спасено, јер су досадашња пловила била четири пута тежа и спорија од новодобијеног. Те податке нико није објавио.

Затим, под досадашњим пловилима подразумевају се четири одлична чамца које је полиција својевремено добила, или купила од Војске. Невоља је само што су два увек била у погону, а преостала два у ремонту, па када би ремонтована запловила, она два у употреби су ишла на ремонт. Тако, укруг. Годинама. А иначе, та одлична пловила, тврде стручњаци, и нису била најпогоднија за интервенције које се зову – спасавање утопљеника.

Потом, каква је то наша друштвена и економска збиља у којој људи тако често дижу руку на себе. Нема званичних података са надлежних места колико је досад суграђана, само ове године, извршило самоубиство скачући са мостова, солитера, пуцајући на себе, јурећи великом брзином колима у суноврат или на ко зна још који начин. Сама помисао да стотине, или чак и хиљаде стручних људи брине о стању нације говори да нешто дебело није у реду. Или како они раде, или о све тежој ситуацији у држави. А где су ту активисти било које од око 1.600 регистрованих невладиних организација?

Званичан је податак да стотине хиљада Београђана спас у време летњих врућина тражи у богомданим рекама. Пре и после лета угоститељски објекти, илити сплавови крцати су посетиоцима. О свима њима брину људи – полицајци са тог једног супербрзог гуменог чамца. Да ли они могу да помогну свима којима је то животно потребно? Као што је својевремено било велике муке са једним јединим бродићем намењеним гашењу пожара који је вапио за фарбањем. И то је у потаји учињено да се не би узнемиравала шира јавност.

Ко је, у ствари, задужен и за ову врсту безбедности суграђана? Да ли у Министарству полиције заиста немају толико пара да купе један или два чамца за спасавање људи? Да ли у буџету града заиста нема толико новца за ову преку потребу? Да ли су комуналне градске службе толико сиромашне да удружене не могу да набаве гумени чамац?

И, коначно – да ли су финансијски моћни појединци, којима би то био трошак колико обичном човеку да промени истрошени упаљач, толико равнодушни према судбинама својих суграђана да их је једноставно баш брига шта им се дешава?