Reči protiv gluposti

Ivana Sajko (Zagreb, 1975) spisateljica, dramaturg, režiser, suosnivač je i član  pozorišne grupe BAD co., član uredništva časopisa "Frakcija" i "Tema". Njena dramska dela prevođena su i igrana u pozorištu i radiju širom sveta. Tekst "Žena bomba" imao je desetak svetskih premijera, nekoliko u Nemačkoj, igran je zatim u Barseloni i Valensiji, Rigi, Bratislavi, Njujorku, Parizu, u najvećem pozorištu Australije, u Malthouse Theatre u Melburnu. U novembru izlazi njena knjiga "Prema ludilu (i revoluciji)" (Disput), a sledi i veliki projekat u Zagrebačkom kazalištu mladih gde će se postaviti njena trilogija: "Arhetip Medeja", "Žena bomba" i "Europa". Trostruka je dobitnica nagrade "Marin Držić", a za romaneskni prvenac "Rio bar" ("Meandar", Zagreb, 2006), po kritici ratnog i poratnog vremena jačem i oštrijem od Ugrešićke i Drakulićke, dobila je uglednu "Vjesnikovu" nagradu "Ivan Goran Kovačić".

● U "Rio baru" romaneskni tekst umrežen je sa dokumentarističkim člancima, izveštajima, govorima političara, optužnicama ratnih zločinaca, statistikom o stradalima u ratu… i sa srpske i hrvatske strane. Kako je nastala ta ideja?

– Htela sam da pokažem svojevrsnu polifonu verziju stvarnosti gde insistiranje na bilo kojoj istorijskoj istini pada u vodu. Roman čine četiri narativne linije, dve se bave sadašnjim vremenom, a dve su smeštene u vreme rata, s tim da je jedna konstruisana isključivo od dokumenata. Time želim reći da želim da diskutujem a ne da provociram emotivno i politički osetljive teme. Na umetničkom nivou time i pokazujem otpor da žanrovski definišem tekst jer se protivim linearnosti u umetnosti. Zanimaju me otvorene forme za koje jednako možete reći i da su drame i da su proza. Na političkom nivou želim da praktično pokažem kako istorija nije ništa drugo nego izmanipulisana verzija stvarnosti koju pišu oni koji trenutno imaju moć da nametnu sopstvene interese. Jednostavno sam imala potrebu da pišem o vremenu u kojem živim, i da se ne obazirem na uspostavljeni monopol govora o ratu koji se dogodio na ovim prostorima. Za mene kažu da sam politička autorka sa radikalnim stavovima. No, ja nemam nikakvu nameru da budem radikalna; ono što me zanima jeste moja lična i građanska sloboda, pravo da mislim mimo politički korektnih stavova i da ne pristajem na nametnute modele pisanja i ponašanja. No, ako to deluje subverzivno, tada ozbiljno moramo da porazmislimo u kakvom svetu pristajemo da živimo. Pisanje je moja teritorija borbe... pre svega, protiv euforičnih gluposti koje su postale vrednosni kriterijumi.

● U Vašem romanu žene su nosioci radnje a njihov govor izrazito je energičan. Zašto?

– A zašto ne bi bio? Smeta mi kad se pitanje ženskosti stavlja u prvi plan. Nisam ono što se, zapravo, pejorativno naziva ženskom autorkom. Činjenica da pišem većinom iz perspektive žene jeste logična, budući da je to moje intimno, fizičko i sociološko iskustvo. Nitko se ne čudi muškom piscu što piše iz muškog rakursa, to bi bio nonsens, zar ne? Ono što želim da kažem jeste da se ne bavim niti tzv. ženskim temama, niti se obraćam ženskoj publici budući da polna pripadnost i nije književno-teorijska kategorija. Ja, zaista, pokušavam izbeći bilo kakvo smeštanje unutar određene grupe jer ne želim da getoizujem, etiketiram i ideološki pozicioniram vizure iz kojih govorim i radim. A utisak žestine koji dobijate... Možda zato što treba mnogo buke, treba prodreti direktno u mozak većine lenje publike i pokazati da tzv. normalno stanje u kojem živimo nije normalno već monstruozno, a da tzv. kultura koja se konzumira dremajući u gledalištu ili pak listajući knjigu na toaletu nije rezultat umetnosti nego moći tržišne retorike. Organizovano zaglupljivanje od koje korist imaju interesne grupe na vlasti. Pokušaj samosvesti je samo mentalna higijena. Mislim da svaki razuman čovek pokušava činiti isto.

● Često učestvujete u izvođenju svojih radova. Sa američkim kompozitorom Dejvidom Sajmonsom nastao je CD za dramu "Misa za predizbornu šutnju…" a Vaša ("autoreferencijalna") čitanja po pravilu su specifična izvođenja. Kakva su Vaša iskustva iz multimedijalnih projekata?

– Ja sam za svoje tzv. dramske tekstove uvek govorila da ih, zapravo, ne pišem ZA pozorište, već IZ pozorišta, tj. iz iskustva izvođenja, komunikacije s publikom, improvizacija, slučajnosti... Zato i sama izvodim, s razlikom da ništa ne fiksiram. Autoreferencijalno čitanje, iako naziv zvuči pretenciozno, svojevrsni je hibrid koncerta, solo predstave, debate, predavanja u kojem postoji, baš kao na koncertu, mnoštvo numera koje se drugačije slažu na svakom novom nastupu. Sa mnom radi kompozitor Vedran Peternel, član Rundek Cargo orkestra, nastanjen u Parizu, s kojim se zato sastajem na najluđim mestima, izvodimo tekstove na nekoliko jezika, dogovaramo se neposredno pre izvođenja kojim ćemo pravcima ići, i – krećemo. On uživo miksa i semplira ono što radimo. Na taj se način kolaž najrazličitijih tekstualnih formi iz kojih konstruišem svoje tekstove pred publikom dekonstruiše. Uostalom, ova vrsta izvođenja je i moje viđenje dramskog pozorišta. Direktno obraćanje publici i pokazivanje kako mehanizmi pozorišta, zapravo, rade. Nema iluzije i zato je intenzitet mnogo, mnogo snažniji.

● Na Akademiji dramskih umetnosti u Zagrebu gost ste predavač. Na šta studentima najviše ukazujete pažnju?

– Mislim da u radu sa studentima iznosim inventuru sopstvenih odnosa prema pisanju i životu. Jedan je od najbitnijih taj da iznova, i iznova, čovek mora da dovodi u krizu stavove u koje veruje i strategije koje koristi jer, u suprotnom, i najsavremeniji izraz i najnaprednija misao ubrzo postaju dogme od kojih smo primarno želeli da pobegnemo. Ujedno, svaki student dolazi sa svojom poetikom sveta, sa svojom sopstvenom borbom i izazov mi je da ih vodim, ali ne tako da im se namećem i zauzimam njihov kreativni prostor već da ih upućujem da, kako se to jednostavno kaže, misle svojom glavom i budu bezobrazni. To je prvi korak prema sebi.