Речи против глупости

Ивана Сајко (Загреб, 1975) списатељица, драматург, режисер, суоснивач је и члан  позоришне групе BAD co., члан уредништва часописа "Фракција" и "Тема". Њена драмска дела превођена су и играна у позоришту и радију широм света. Текст "Жена бомба" имао је десетак светских премијера, неколико у Немачкој, игран је затим у Барселони и Валенсији, Риги, Братислави, Њујорку, Паризу, у највећем позоришту Аустралије, у Malthouse Theatre у Мелбурну. У новембру излази њена књига "Према лудилу (и револуцији)" (Диспут), а следи и велики пројекат у Загребачком казалишту младих где ће се поставити њена трилогија: "Архетип Медеја", "Жена бомба" и "Еуропа". Трострука је добитница награде "Марин Држић", а за романескни првенац "Рио бар" ("Меандар", Загреб, 2006), по критици ратног и поратног времена јачем и оштријем од Угрешићке и Дракулићке, добила је угледну "Вјесникову" награду "Иван Горан Ковачић".

● У "Рио бару" романескни текст умрежен је са документаристичким чланцима, извештајима, говорима политичара, оптужницама ратних злочинаца, статистиком о страдалима у рату… и са српске и хрватске стране. Како је настала та идеја?

– Хтела сам да покажем својеврсну полифону верзију стварности где инсистирање на било којој историјској истини пада у воду. Роман чине четири наративне линије, две се баве садашњим временом, а две су смештене у време рата, с тим да је једна конструисана искључиво од докумената. Тиме желим рећи да желим да дискутујем а не да провоцирам емотивно и политички осетљиве теме. На уметничком нивоу тиме и показујем отпор да жанровски дефинишем текст јер се противим линеарности у уметности. Занимају ме отворене форме за које једнако можете рећи и да су драме и да су проза. На политичком нивоу желим да практично покажем како историја није ништа друго него изманипулисана верзија стварности коју пишу они који тренутно имају моћ да наметну сопствене интересе. Једноставно сам имала потребу да пишем о времену у којем живим, и да се не обазирем на успостављени монопол говора о рату који се догодио на овим просторима. За мене кажу да сам политичка ауторка са радикалним ставовима. Но, ја немам никакву намеру да будем радикална; оно што ме занима јесте моја лична и грађанска слобода, право да мислим мимо политички коректних ставова и да не пристајем на наметнуте моделе писања и понашања. Но, ако то делује субверзивно, тада озбиљно морамо да поразмислимо у каквом свету пристајемо да живимо. Писање је моја територија борбе... пре свега, против еуфоричних глупости које су постале вредносни критеријуми.

● У Вашем роману жене су носиоци радње а њихов говор изразито је енергичан. Зашто?

– А зашто не би био? Смета ми кад се питање женскости ставља у први план. Нисам оно што се, заправо, пејоративно назива женском ауторком. Чињеница да пишем већином из перспективе жене јесте логична, будући да је то моје интимно, физичко и социолошко искуство. Нитко се не чуди мушком писцу што пише из мушког ракурса, то би био нонсенс, зар не? Оно што желим да кажем јесте да се не бавим нити тзв. женским темама, нити се обраћам женској публици будући да полна припадност и није књижевно-теоријска категорија. Ја, заиста, покушавам избећи било какво смештање унутар одређене групе јер не желим да гетоизујем, етикетирам и идеолошки позиционирам визуре из којих говорим и радим. А утисак жестине који добијате... Можда зато што треба много буке, треба продрети директно у мозак већине лење публике и показати да тзв. нормално стање у којем живимо није нормално већ монструозно, а да тзв. култура која се конзумира дремајући у гледалишту или пак листајући књигу на тоалету није резултат уметности него моћи тржишне реторике. Организовано заглупљивање од које корист имају интересне групе на власти. Покушај самосвести је само ментална хигијена. Мислим да сваки разуман човек покушава чинити исто.

● Често учествујете у извођењу својих радова. Са америчким композитором Дејвидом Сајмонсом настао је ЦД за драму "Миса за предизборну шутњу…" а Ваша ("аутореференцијална") читања по правилу су специфична извођења. Каква су Ваша искуства из мултимедијалних пројеката?

– Ја сам за своје тзв. драмске текстове увек говорила да их, заправо, не пишем ЗА позориште, већ ИЗ позоришта, тј. из искуства извођења, комуникације с публиком, импровизација, случајности... Зато и сама изводим, с разликом да ништа не фиксирам. Аутореференцијално читање, иако назив звучи претенциозно, својеврсни је хибрид концерта, соло представе, дебате, предавања у којем постоји, баш као на концерту, мноштво нумера које се другачије слажу на сваком новом наступу. Са мном ради композитор Ведран Петернел, члан Рундек Cargo оркестра, настањен у Паризу, с којим се зато састајем на најлуђим местима, изводимо текстове на неколико језика, договарамо се непосредно пре извођења којим ћемо правцима ићи, и – крећемо. Он уживо микса и семплира оно што радимо. На тај се начин колаж најразличитијих текстуалних форми из којих конструишем своје текстове пред публиком деконструише. Уосталом, ова врста извођења је и моје виђење драмског позоришта. Директно обраћање публици и показивање како механизми позоришта, заправо, раде. Нема илузије и зато је интензитет много, много снажнији.

● На Академији драмских уметности у Загребу гост сте предавач. На шта студентима највише указујете пажњу?

– Мислим да у раду са студентима износим инвентуру сопствених односа према писању и животу. Један је од најбитнијих тај да изнова, и изнова, човек мора да доводи у кризу ставове у које верује и стратегије које користи јер, у супротном, и најсавременији израз и најнапреднија мисао убрзо постају догме од којих смо примарно желели да побегнемо. Уједно, сваки студент долази са својом поетиком света, са својом сопственом борбом и изазов ми је да их водим, али не тако да им се намећем и заузимам њихов креативни простор већ да их упућујем да, како се то једноставно каже, мисле својом главом и буду безобразни. То је први корак према себи.