Ritam Beograda

Džez klub... Uvek različite jasne slike u glavi. Dekster Gordon u objektivu Hermana Leonarda u klubu Royal Roost 1948. godine, melanholični pogled mladog umetnika, saksofon, note i blesak dima u vazduhu. Bizarne zgode Čarlsa Mingusa detaljno opisane u romanu „Bedniji od šugavog psa”. Dizi koji silazi u podrum kluba da se naruga elektrificiranom Majlsu.Japanski turisti u klubu Blue Note, avangarda u Knitting Factory, mladi lavovi u Smalls-u... Priče koje sam slušao toliko su jake da učine kao da sam svim događajima prisustvovao!

Džez klub Doma omladine Beograda pokrenut je 1977. godine. U njemu su se sve do kraja 80-ih održavali koncerti i džemsešni džez muzičara, uz nezaobilaznog Gutu Grdaničkog koji je dubokim glasom prozivao muzičare na scenu. Bilo je to mesto rađanja najuspešnijih kombo sastava i odskočna daska za mlade talente. Devedesete su donele pravi bum – džez se svirao na četiri-pet mesta istovremeno! Da li se radilo o „novoj modi džeza”, otporu urbane mladeži prema turbo folk invaziji, izvijanju slobodnog duha džeza iznad ratne depresije, ili ekonomskim razlozima – manjim porezom za klubove sa „umetničkim programom”?

Danas u društvu često čujem „eh, kako je nekad bilo”. Pa, iskreno, pitanje je i da li je Beograd baš trebalo da ima desetak džez klubova. Putujući Evropom, dešavalo mi se da u nekom milionskom gradu ne pronađem nijedan, osim, eventualno, vikendom! Ima, naravno, i drugačijih primera. U bečkom klubu Porgy and Bess ili u londonskom Ronnie Scott’s-usvakodnevno sviraju svetske džez zvezde. Ali, za ulaznicu treba izdvojiti 20-40 evra. U takvim okolnostima, publika pažljivo sluša ono što je debelo platila, ali – daleko bi nas odvelo poređenje sa svetom!

Prošlonedeljna tema broj 1 u glavnom gradu, ograničavanje rada ugostiteljskih objekata, nije se reflektovala na džez klubove – većina nije u stambenim zgradama, a ostali nemaju svirke izvan vikenda. Džez svirke ni ranije nisu trajale do jutarnjih sati. Ipak, tolika medijska frka me je inspirisala da malo osetim puls beogradskog klupskog džeza, i eto me u patroli...

Prošlog petka, klub „Ptica” počeo je sa radom na novoj lokaciji, u stambenoj zgradi na uglu ulica Cara Uroša i Gospodar Jevremove. Na kraju parternog nivoa, koji liči na tipične beogradske kafiće, silazi se u podrum – baš kao u Njujorku! Dole je sasvim drugačije: soba je krcata („muzički dinar” se nije naplaćivao), muzika vrela i glasna. U akciji su stari mačori: Miša Blam (kontrabas), Miša Krstić (klavir), Ljubiša Paunić (saksofon) i iskusni domaćin zabave Lazar Tošić (bubnjevi). Scena je, zapravo, mali prostor u dnu sobe, pa se muzičari prilagođavaju uslovima: Blam svira kontrabas bez tela, Krstić mali električni klavir, Pauniću ne treba mikrofon. Na programu su standardi: „Ornithology”, „In The Sentimental Mood”, „Bye, Bye, Blackbird”...Stariji se raduju poznatim zvucima, mlađa publika uči prve lekcije o džezu.

Nedelja je „mirniji” dan u životu kluba „Iguana”, koji se jedini može podičiti svakodnevnim džez programom, od 19 (manje formacije) i 22 sata. Istovremeno i restoran „na glasu” po odličnoj (ali skupoj) kuhinjii ekskluzivnim vinima, ovaj klub okuplja i klijentelu koja se ne obazire mnogo na zvuke sa scene. A ima šta da se čuje: za bubnjevima je redak gost, jedan od naših najperspektivnijih internacionalaca, Vlada Konstantinović. Bas svira Branko Marković (takođe i programski urednik), za (pravim) klavirom je gost iz Novog Sada Aleksandar Bahun, trubu svira Nemanja Banović. Nekoliko kolega/vršnjaka za šankom daje podršku – na oglašavanje melodije „Misty” Bojana Stamenov će zapevati malom društvu oko nje. Onda na scenu izlazi Sanja Marković, novo simpatično lice na beogradskoj sceni. Uživamo u njenom toplom altu.

Sredom se džez svira u KC „Grad”, u okviru programa Jazz Future Sessions. Prostor je primereniji rok sadržajima (stoji se), što se reflektuje u izboru bendova koji su stilski naklonjeni R’n’B-u, fanku, fjužnu i elektronici. Proteklih nedelja nastupali su Zerkman Big Bang, Fish ’N’Oil, Dildo Funk, Konzilijum, Milan Petrović Trio i Vasil Hadžimanov bend. Na sceni je sada Miško Plavi Trio (Miško Plavi – harmonika, Vasil Hadžimanov – klavijature, Srđan Dunkić – bubnjevi). Raznolika interesovanja vođe sastava vode nas na egzotično putovanje – iz Francuske u Ameriku, dole do Argentine, pa nazad na Mediteran i, konačno, Balkan. „Mogu li malo narodnjaci?”, pita Miško. Publika je podeljena, pa ipak svi cupkaju u vlaškom ritmu sa ukusom džeza. „Anestezija”, Milana Mladenovića i „Sunshine of Your Love” vratiće nas u rokenrol.

Ljubitelje bluza okupljaju klubovi „Vox”i „Kuglaš”. U prvom se svira ponedeljkom, utorkom, četvrtkom i petkom, u drugom sredom, četvrtkom i, povremeno, subotom. Atmosfera je, naravno, drugačija, publika pleše kao na rok koncertima, češće dolazi do neočekivanog džemovanja. Tokom nastupa Rafaela Vresniga i Enrika Krivelara, na scenu „Kuglaša” se popelo čak šest beogradskih kolega. Prošlog četvrtka, posle gostovanja na nastupu Vlade Maričića u Domu sindikata, u „Vox”-u se, nenajavljen, pojavio bugarski kavalista Teodosi Spasov. Petar Miladinović – Pera Džo, istaknuti usnoharmonikaš bluz scene, nije morao dugo da ga ubeđuje: na početku drugog seta sastava „The Mators” na sceni se našao i Spasov, polučasovnom bluz-fjužn improvizacijom izazivajući delirijum u publici!

Honorari za ove nastupe su skromni i muzičari o tome nerado pričaju. Jednima su klupske svirke dobra reklama za angažmane u korporativnim „iventima”, drugi na njih gledaju kao na obavezni trening, treći se zadovoljavaju „turama” besplatnog pića, a četvrti su srećni kada vide grupu razigranih devojaka u prvim redovima. Sve je to džez...