Ритам Београда

Џез клуб... Увек различите јасне слике у глави. Декстер Гордон у објективу Хермана Леонарда у клубу Royal Roost 1948. године, меланхолични поглед младог уметника, саксофон, ноте и блесак дима у ваздуху. Бизарне згоде Чарлса Мингуса детаљно описане у роману „Беднији од шугавог пса”. Дизи који силази у подрум клуба да се наруга електрифицираном Мајлсу.Јапански туристи у клубу Blue Note, авангарда у Knitting Factory, млади лавови у Smalls-у... Приче које сам слушао толико су јаке да учине као да сам свим догађајима присуствовао!

Џез клуб Дома омладине Београда покренут је 1977. године. У њему су се све до краја 80-их одржавали концерти и џемсешни џез музичара, уз незаобилазног Гуту Грданичког који је дубоким гласом прозивао музичаре на сцену. Било је то место рађања најуспешнијих комбо састава и одскочна даска за младе таленте. Деведесете су донеле прави бум – џез се свирао на четири-пет места истовремено! Да ли се радило о „новој моди џеза”, отпору урбане младежи према турбо фолк инвазији, извијању слободног духа џеза изнад ратне депресије, или економским разлозима – мањим порезом за клубове са „уметничким програмом”?

Данас у друштву често чујем „ех, како је некад било”. Па, искрено, питање је и да ли је Београд баш требало да има десетак џез клубова. Путујући Европом, дешавало ми се да у неком милионском граду не пронађем ниједан, осим, евентуално, викендом! Има, наравно, и другачијих примера. У бечком клубу Porgy and Bess или у лондонском Ronnie Scott’s-усвакодневно свирају светске џез звезде. Али, за улазницу треба издвојити 20-40 евра. У таквим околностима, публика пажљиво слуша оно што је дебело платила, али – далеко би нас одвело поређење са светом!

Прошлонедељна тема број 1 у главном граду, ограничавање рада угоститељских објеката, није се рефлектовала на џез клубове – већина није у стамбеним зградама, а остали немају свирке изван викенда. Џез свирке ни раније нису трајале до јутарњих сати. Ипак, толика медијска фрка ме је инспирисала да мало осетим пулс београдског клупског џеза, и ето ме у патроли...

Прошлог петка, клуб „Птица” почео је са радом на новој локацији, у стамбеној згради на углу улица Цара Уроша и Господар Јевремове. На крају партерног нивоа, који личи на типичне београдске кафиће, силази се у подрум – баш као у Њујорку! Доле је сасвим другачије: соба је крцата („музички динар” се није наплаћивао), музика врела и гласна. У акцији су стари мачори: Миша Блам (контрабас), Миша Крстић (клавир), Љубиша Паунић (саксофон) и искусни домаћин забаве Лазар Тошић (бубњеви). Сцена је, заправо, мали простор у дну собе, па се музичари прилагођавају условима: Блам свира контрабас без тела, Крстић мали електрични клавир, Паунићу не треба микрофон. На програму су стандарди: „Ornithology”, „In The Sentimental Mood”, „Bye, Bye, Blackbird”...Старији се радују познатим звуцима, млађа публика учи прве лекције о џезу.

Недеља је „мирнији” дан у животу клуба „Игуана”, који се једини може подичити свакодневним џез програмом, од 19 (мање формације) и 22 сата. Истовремено и ресторан „на гласу” по одличној (али скупој) кухињии ексклузивним винима, овај клуб окупља и клијентелу која се не обазире много на звуке са сцене. А има шта да се чује: за бубњевима је редак гост, један од наших најперспективнијих интернационалаца, Влада Константиновић. Бас свира Бранко Марковић (такође и програмски уредник), за (правим) клавиром је гост из Новог Сада Александар Бахун, трубу свира Немања Бановић. Неколико колега/вршњака за шанком даје подршку – на оглашавање мелодије „Misty” Бојана Стаменов ће запевати малом друштву око ње. Онда на сцену излази Сања Марковић, ново симпатично лице на београдској сцени. Уживамо у њеном топлом алту.

Средом се џез свира у KЦ „Град”, у оквиру програма Jazz Future Sessions. Простор је примеренији рок садржајима (стоји се), што се рефлектује у избору бендова који су стилски наклоњени R’n’B-у, фанку, фјужну и електроници. Протеклих недеља наступали су Zerkman Big Bang, Fish ’N’Oil, Dildo Funk, Конзилијум, Милан Петровић Трио и Васил Хаџиманов бенд. На сцени је сада Мишко Плави Трио (Мишко Плави – хармоника, Васил Хаџиманов – клавијатуре, Срђан Дункић – бубњеви). Разнолика интересовања вође састава воде нас на егзотично путовање – из Француске у Америку, доле до Аргентине, па назад на Медитеран и, коначно, Балкан. „Могу ли мало народњаци?”, пита Мишко. Публика је подељена, па ипак сви цупкају у влашком ритму са укусом џеза. „Анестезија”, Милана Младеновића и „Sunshine of Your Love” вратиће нас у рокенрол.

Љубитеље блуза окупљају клубови „Vox”и „Куглаш”. У првом се свира понедељком, уторком, четвртком и петком, у другом средом, четвртком и, повремено, суботом. Атмосфера је, наравно, другачија, публика плеше као на рок концертима, чешће долази до неочекиваног џемовања. Током наступа Рафаела Вреснига и Енрика Кривелара, на сцену „Куглаша” се попело чак шест београдских колега. Прошлог четвртка, после гостовања на наступу Владе Маричића у Дому синдиката, у „Vox”-у се, ненајављен, појавио бугарски кавалиста Теодоси Спасов. Петар Миладиновић – Пера Џо, истакнути уснохармоникаш блуз сцене, није морао дуго да га убеђује: на почетку другог сета састава „The Mators” на сцени се нашао и Спасов, получасовном блуз-фјужн импровизацијом изазивајући делиријум у публици!

Хонорари за ове наступе су скромни и музичари о томе нерадо причају. Једнима су клупске свирке добра реклама за ангажмане у корпоративним „ивентима”, други на њих гледају као на обавезни тренинг, трећи се задовољавају „турама” бесплатног пића, а четврти су срећни када виде групу разиграних девојака у првим редовима. Све је то џез...