Kako je Sorentino otkrio Ameriku

Kan - Broje se sati do kraja 64. Kanskog festivala, a neizvesnost vezana za pitanje ko bi mogao osvojiti „Zlatnu palmu” dovedena je do maksimuma, jer je ovogodišnji glavni takmičarski program iznedrio veliki broj dobrih filmova od kojih nijedan nije odskočio dovoljno visoko da bi svi unisono mogli reći : „Da, to je taj”.

Tradicionalna kritičarska kladionica, koju još uvek predvodi legendarni britanski kritičar Derek Malkom, predviđa neverovatne zaplete i obrte, a sve je više onih koji su spremni da tvrde kako će Robert De Niro, kao predsednik žirija, dodeliti nagradu najpretencioznijem filmu ikada snimljenom – „Drvo života” Terensa Malika! E, to bi stvarno bilo previše iako nije i nemoguće!

I dok se mnogi zanimaju kalkulacijama, ozbiljan svet u Kanu, radi li radi. Evo, na primer, Emir Kustrurica. On je na velikoj sceni dvorane „Debisi” u kojoj je upravo zatvoren takmičarski program „Izvestan pogled”, praćen aplauzima obožavanja (neverovatno je koliko je u Kanu voljen i to ne samo od strane Francuza), kao predsednik žirija održao simpatičan govor i uručio nagrade svog žirija.

Nagrada za najbolji film ovog programa dodeljena je ravnopravno: nemačkom reditelju Andreasu Drezenu za film „Zaustavljeni na koloseku” i kultnom korejskom autoru Kim Ki Duku za izvanredan dokumentarac „Arirang” (Ki Duk je ponovo umesto reči zahvalnosti pevao na sceni pesmu iz filma). Nagradu za najbolju režiju Kusturičin žiri uručio je supruzi iranskog reditelja Mohamada Rasulofa za film „Doviđenja”, jer autor nema dozvolu za napuštanje Irana, posle sudskog procesa koji je vođen protiv njega i reditelja Džafara Panahija. Specijalna nagrada ovog žirija pripala je ruskom filmu „Elena” Alekseja Zvjaginceva, s kojim je i zatvoren program „Izvestan pogled”.

I međunarodni žiri kritike već je rekao svoje. Nagradu za najbolji film osvojio je finski reditelj Aki Kaurismaki za „Avr”, koji je dobio i specijalnu nagradu Ekumenskog žirija. Ovaj žiri je za svog pobednika izabrao film Paola Sorentina „To mora biti mesto”, koji je prikazan u samoj festivalskoj završnici, u kojoj su viđeni i filmovi Radua Mihaelanua i dvoipočasovna krimi-saga „Bilo jednom u Andoliji” izvanrednog turskog reditelja Nurija Bilgea Džejlana.

Film „To mora biti mesto”, mogao bi se definisati i kao – kako je italijanski reditelj Paolo Sorentino otkrio Ameriku prateći tragove filmova Vima Vendersa, odajući usput i omaž filmovima braće Koen. Preterujem? Ni malo. Ali, sve je zaista toliko simpatično i „štosno”, da će se ovaj film bez obzira na svu prenatrpanost sadržajem, pamtiti kao jedan od najdražih u ovogodišnjem izdanju Kana.

Glavni junak filma je „matora” i već zaboravljena darkerska pop-rok zvezda osamdesetih – Čejen, koji svoje „penzionerske dane” provodi u svojoj vili u Irskoj, ostajući zakovan u svom psihološkom sklopu neodraslog deteta, sve do trenutka dok ne saznaje da mu je u Americi umro otac s kojim nije razgovarao 30 godina.

Odlaskom u Njujork a zatim i na pravo putešestvije uzduž i popreko Amerike, Čejen će suočiti publiku filma sa svojim istinskim korenima- Jevrejskim, otkriti i sebe i oca – nekadašnjeg logoraša Aušvica koji je, dok je našminkani Čejen „izigravao budalu” na muzičkoj sceni, tragao za svojim logorskim mučiteljem, nacistom koji je , poput mnogih, našao utočište u SAD. Ono što nije uspelo ocu, uspelo je sinu. Uhvatio je i razgolitio (čak i u bukvalnom smislu) 95-godišnjeg nacistu, i vratio se kući konačno kao odrastao i zreo muškarac.

Ulogu rokera igra velika zvezda Šon Pen, na način koji je jednostavno neodoljiv. U crnom kožnom odelu, ofarbane kose i našminkanog lica, Penov Čejen je poput autističnog deteta, koje odreaguje jedino na pravu i iskrenu emociju i ljubav koju oseća u okruženju. Dijalozi u filmu su odlično napisani i otvaraju prostor za sve moguće vragolije lika Šona Pena...

Film „Bilo jednom u Anadoliji” Nurija Bilgea Džejlana, ponovo je vizuelno remek-delo, a iza pozadine priče o jednoj sumnjivoj smrti, ispričane u veoma sporom ritmu, Džejlan ponovo slika stanje društva i (ne)moralnu skalu pojedinaca na odgovornim mestima u turskom društvu...
Među filmovima iz programa „Nedelja kritike” (ove godine odličan program), izdvojio se film „U zaklon” američkog reditelja Džeka Nikolsa, koji je osvojio nagradu žirija kojim je predsedavao korejski reditelj Li Čang Dong, ali i nagradu žirija kritike.

Pobednički film Sinefondasiona (studentski filmovi), prema odluci žirija kojim je predsedavao Mišel Gondri je „Pismo” Doroteje Drumeve iz Nemačke.

Ovogodišnji Kan pamtiće se po vrlo dobrom programu, ali i po nesmotrenosti koju je na svoju štetu priredio danski reditelj Lars fon Trir, zbog čega se sve završilo njegovim proglašenjem za personu non grata u Kanu. Da li je ovakva kazna preterana ? Jeste. Ali, ovog puta je preterao i čuveni „kanski darling” fon Trir, kojemu se do sada već svašta ovde tolerisalo, te je neko konačno odlučio da kaže dosta. Pogađate ko?